Kulturni gnevnik – 11. jun 2023.

Mora da to nije lako: kada ostaneš sama sa svojim rečima. A smisao tih reči u tome je da ih izgovara neko drugi.

Ali ko, ako su svi otišli nekuda odakle se više ne vidite i ne čujete? Ili si ti otišla, a oni ostali tamo gde ste nekada bili zajedno?

Oni su, glumice i glumci, tim tvojim rečima udahnuli krv i telo, oni su papirnate skice proširili na sve dimenzije postojanja – pa makar i unutar pozorišne iluzije, koja se podrazumeva – i bez njih te skice, ma koliko da su dobre, ne bi baš daleko dobacile.

A sada su najednom one i oni, u velikoj i sve većoj većini, a među njima i bezbrojni kojima smo aplaudirali na kraju tvojih predstava, ološ i šljam i plaćenici i „znam gde ti dete ide u vrtić“.

A čini se nekako kao da ti s njima ne vidiš nikakvu vezu. Kao da ste se našli na različitim stranama jedne rastuće planine, i to je to.

Neću da nagađam zašto je to tako. Namigni ako su te oteli.

Ako, pak, pišeš nešto novo, a bilo bi dobro da pišeš, razmisli ko će tome dati lik i glas, telo i krv.