U Beogradu je 14. avgusta održana litija, zapravo “Krsni hod za spas tradicionalne porodice”, u kom su učestvovali brojni desni pokreti i stranke i pridružene pristalice. Povod za ovaj događaj posve je čudan, bilo gde osim u Srbiji, u kojoj je neka vrsta tradicije.
Beograd će u septembru biti grad domaćim Europrajda. Dakle, nećemo imati uobičajenu Povorku ponosa, nego idemo korak dalje: u septembru prošle godine, na godišnjoj konferenciji Evropske asocijacije organizatora prajdova (EPOA), doneta je odluka da Europrajd bude održan u glavnom gradu Srbije. Europrajd je panevropska manifestacija koja se svake godine održava u drugom evropskom gradu, a prvi je održan 1992. u Londonu.
Kako se bliži 12. septembar, tako oni koji na Prajd svakako ne bi došli, mahnitaju po mrežama, medijima i – ulici. Tako je i došlo do “krsnog hoda” u Beogradu. Šetači koji su izašli da protegnu noge pod izgovorom da čuvaju “tradicionalnu porodicu” (šta god to bilo), iste večeri su izlili gnev na medije koji nisu preneli da i oni postoje. U ime istine i medijske etike, zaista je red bio da javni servis objavi makar kratku vest da se ta litija dogodila, ali ima neke kosmičke pravde u tome što nije: koliko su decenija, pa i vekova, LGBT osobe morale da se kriju, da robijaju, da budu mučene, sakaćene, stigmatizovane, odbacivane – pa, preživeće većinski heteroseksualni pravoslavni domaćin da makar jednom njega neko ignoriše. Problem mu je što nije navikao na ignorisanje: kad on zagrmi, svi zaćute i klimaju glavom. Zato mu i smeta Prajd: nije o njemu, nego o nekom drugom, drugačijem i različitom od njega. A šta je drugačije od heteroseksualnog pravoslavnog domaćima čoveka, to, zna se, ne treba da postoji, bilo da je gej, žena, migrant ili biciklista.
Zanimljivo je, međutim, kako su reagovale političke partije u Srbiji. U vezi sa litijom – ni mukajet. Niko ništa. Zanimljivo je da su samo koji dan ranije svi koji važe za građanski orijentisanu opoziciju osudili govor mržnje vladike banatskog Nikanora koji je verbalno napao premijerku Anu Brnabić i LGBT osobe kao takve. Na Nikanorovu anatemu reagovali su Pokret slobodnih građana, Stranka slobode i pravde, predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac… Na litiju niko.
Ovo ćutanje moglo bi se razumeti iz perspektive slobode govora: hodači za porodicu zaista su samo prošetali i izrekli svoj stav, pa se razišli kućama. U širem kontekstu, njihova šetnja može da se tumači kao sloboda govora. Ali, oni su izašli na ulicu da traže ukidanje sloboda za jedan deo građana Srbije i zaista bi bio red da to neko od predstavnika građana u parlamentu i kaže.
Sa druge strane, veliki deo građanske opozicije zauzet je podrškom poljoprivrednicima koji blokiraju puteve po Vojvodini i čiji su razlozi za protest sasvim legitimni. Međutim, ovolika posvećenost opozicije tom protestu nema mnogo smisla, jer opozicija (ispravno) vidi Aleksandra Vučića kao glavnog krivca za ekonomske probleme u Srbiji, dok poljoprivrednici u protestu njega ne smatraju krivim ni za šta. Tako dolazimo u paradoksalnu situaciju: opozicija se nudi paorima, a paori ih neće.
Predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić reagovao je na litiju tako što je na svom Tviter nalogu postavio anketu sa pitanjem da li u Beogradu treba ili ne treba da se održi Europrajd. Objasnio je to demokratijom, odlukom većine, te činjenicom da svi ponekad treba da se pomirimo da smo u manjini. I to bi bilo u redu, da u jednoj drugoj Jeremićevoj anketi nije ispalo da većina onih koji su mu odgovorili smatra kako Srbija treba da postane članica NATO pakta.
Sa druge strane, desnica divlja: organizator tradicionalnih “porodičnih šetnji” Boško Obradović danima ne prestaje o Europrajdu, sve koristeći izraz “homoseksualizam”, kao da je reč o nekakvoj ideologiji (što, po njemu i jeste, ali u realnosti nije).
Koalicija NADA koju čini Novi DSS, POKS i 25 udruženja građana zatražila je od Vlade Srbije da otkaže održavanje Europrajda u Beogradu. Predsednik Novog DSS i jedan od lidera koalicije Miloš Jovanović rekao je da NADA traži otkazivanje Europrajda jer “niko nema pravo, naročito manjina, da agresivno promoviše i nameće svoje vrednosti većini”. Šta je agresivno u nekoliko predstava, izložbi, filmskih projekcija, žurki i jednoj uličnoj šetnji – ne znamo.
“Cilj LGBT populacije i onih koji ih podržavaju je ponovni pokušaj da se na dnevni red stavi zakon o istopolnim brakovima, protiv koga ćemo se vrlo odlučno boriti u Skupštini, braneći Ustav Srbije”, rekao je Jovanović. Netačno. Nešto što se zove zakon o istopolnim brakovima nikada nije bilo, niti će biti na dnevnom redu Skupštine. Jeste bio Nacrt Zakona o istopolnim zajednicama.
Od vladajućih, pobedio je član Predsedništava Srpske napredne stranke Vladimir Đukanović. On je pozvao organizatore Europrajda u Beogradu da otkažu tu manifestaciju, ili da, u suprotnom, država razmisli da je zabrani jer je to periferna tema u situaciji kad, kako je rekao, imamo ozbiljnu situaciju na Kosovu. Ovaj njegov argument – “Kako možete o temi X kad se događa Y” – verovatno je najizlizaniji i najpotrošeniji u srpskom društveno-političkom životu. Prvo, polazi od pretpostavke da su ljudi nesposobni da isprate više od jedne teme istovremeno. Drugo, ako je Europrajd periferna tema, čemu radikalni predlozi, poput zabrane?
I na kraju, osvrnimo se na činjenicu da broj ljudi na “krsnom hodu” nije bio zanemarljiv. Ispada da nadolazeća ekonomska kriza, poskupljenje svega, rastuće siromaštvo, nisu dovoljan motiv da izvedu ljude na ulicu. Ali to što će nekoliko stotina ljudi prošetati Beogradom noseći dugine zastave – jeste. E pa to je nemoguće.
Što nas vodi ka još jednom izlizanom, ali vrlo verovatnom zaključku: ceo ovaj cirkus režira neko iz državnog vrha kome je zapelo da zamazuje oči građanima jer: od 1. septembra struja poskupljuje za 6,5%. Tona peleta je već sad 400 evra, a kubni metar drva 100 evra. Nema veze, grejaćemo se mržnjom prema različitom. To uvek pali.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
