Koštunica sit i Tadić na broju – da li je pametna taktika srpskih liberala koji krug neprijatelja šire na sve van svog kruga

Teritorijalni integritet: Velike mogućnosti zapleta

I površna analiza koristi i gubitaka ukazivala je da će se glavni igrači u vladinoj koaliciji dogovoriti oko izbora za predsednika Srbije, kao što bi se dogovorili i da je zemlja ravna ploča koja leži na leđima Velje Ilića, da je baš dotle došlo.

Blagovest o sporazumu na osovini Tadić–Koštunica bio je, dakle, očekivan, kao i protivrečne reakcije o tome ko je tu koga pobedio.

Izbori će biti raspisani do kraja ove godine, održani u periodu januar–mart iduće godine, ukoliko, naravno, u tom periodu, a u vezi sa Kosovom, ne bude direktno ugrožen teritorijalni integritet Srbije.

Tako je sada i Koštunica sit, a i Tadić je na broju. Ali procenu o ugroženosti teritorijalnog integriteta i uvođenju mera za borbu protiv toga, u širokom rasponu od oštrog protesta svetskim kancelarijama pa do, recimo, uvođenja ratnog stanja, praviće isti ovi koji su nam u prošlu subotu javili da će poštovati Ustav i zakon, a zato smo ih i birali, da će nastojati da u razumnom roku donesu zakone na šta su se još ranije obavezali, te da će na kraju da bude izbora, odnosno da Tadić neće baš biti kao Tito – doživotni predsednik.

Uz dužno poštovanje za napore da se status Kosova ne otrgne ispod ustavom definisanog teritorijalnog integriteta, ipak je najverovatniji scenario da će Albanci negde oko katoličkog Božića proglasiti nezavisnost Kosova i da će imati podršku Amerike i grupe moćnih zapadnih zemalja.

Od tog trenutka, ako se to dogodi, procena o stepenu ugroženosti teritorijalnog integriteta biće poluga za aktivno vođenje izborne i svake druge politike. Drugim rečima, ovi što su se dogovorili ostavili su sebi dovoljno prostora za nove manevre i taktiziranje.

U suštini, dogovor oko predsedničkih izbora nije odmakao daleko od svađe o predsedničkim izborima. Vladajuća koalicija je ponovo pokazala instinkt samoodržanja i to je ono što valja pozdraviti – politika koja nije racionalna loša je politika.

Liberali: Pobedi Velju, pa kaži – hop

I Čedomir Jovanović, lider Liberalno demokratske partije i siguran kandidat na izborima za predsednika, kada ih bude, pokazao je zavidan stepen racionalnosti kada je kao protivkandidate na tim izborima poželeo, ovim redom: Vojislava Koštunicu, Jovicu Stanišića, Amfilohija, akademike i Miroslava Miškovića, sve one koji se sigurno neće kandidovati, pa bi Jovanović lako pobedio već u prvom krugu predsedničkih izbora. Mediji, ipak, nisu fer prema Jovanoviću, jer citiraju ovaj spisak bez prethodne napomene koja govori o tome da Jovanović, u stvari, hoće da pobedi one „koji su Srbiju gurnuli u crnu zemlju i ne daju joj odatle da izađe“, pa ovaj spisak nije spisak ljudi za koje Jovanović računa da bi ih lako pobedio, već je to personifikacija onog što Jovanović vidi kao društveno i političko zlo.

Zna i on da će na izborima voditi mrtvu trku s Veljom Ilićem za neko osrednje mesto u ukupnom skoru i s neizvesnim ishodom oko pobednika u ovom liberalno-narodnjačkom derbiju prvog i za njega jedinog izbornog kola, bez većih šansi da ugrozi poziciju glavnih favorita.

Ali, zadivljujući je raspon Jovanovićevih personifikacija i vera da se na toj ideološkoj matrici i stratifikaciji može politički profitirati u Srbiji, ako ne na predsedničkim, onda na nekim narednim parlamentarnim izborima s kojima Jovanović ozbiljno i računa, a ovi prvi dođu mu kao zgodna odskočna daska.

Međutim, širina Jovanovićevog otkosa limitira svaki napredniji rezultat od minimalnog preskakanja izbornog cenzusa. On preko ličnosti koje bi voleo da vidi kao svoje protivkandidate i preko čije grbače će da vodi kampanju, antagonizira protiv sebe ostatak Srbije koji već ne glasa za Tadića i Šešelja. A šireći front neprijatelja – akademicima i Miškovićem, kao da su mu malo DSS, crkva i Jovica Stanišić, lično, sužava manevarski prostor liberalnom pokretu, koji je, prostor, ionako tradicionalno mali.

Celo za pola: Gorka pilula uvaljana u šećer

U najnovijem godišnjem izveštaju o „Strategiji proširivanja“ Evropska komisija navodi o Srbiji da su „oštre podele među političkim partijama“ uticale na usporavanje reformi, pitanje Kosova preovladava u političkim zbivanjima, dok je „nacionalistička retorika i dalje snažna i nepovoljno utiče na političku atmosferu“.

Kao i prethodni izveštaji i ovaj, pripremljen za Savet ministara EU-a i Evropski parlament, ističe da su pregovori o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) pokazali da „Srbija raspolaže kapacitetom državne uprave za napredak ka Evropskoj uniji“ i da „može dobro da sprovede budući SSP, ako se taj kapacitet valjano iskoristi“.

Srbija je takođe učinila određen pomak u primeni ključnih evropskih reformi na unutrašnjem tržištu i slobodnom prometu robe, „određen napredak je ostvaren ka uspostavljanju funkcionalne tržišne privrede“, a Beograd je „odigrao pozitivnu ulogu u pospešivanju regionalne saradnje“.

„Srpska privreda je nastavila snažan rast, ali su rezultati u makroekonomskoj stabilizaciji nejednaki“, „nazadovanje u budžetskoj konsolidaciji je uticalo na opasnosti po budžet i makroekonomsku situaciju“.

Kako ocenjuje Evropska komisija, „toliko potrebne strukturne reforme i dalje su spore, a visok stepen nezaposlenosti je i dalje veliki izazov“.

Takođe je navedeno da je u maju sastavljena reformska srpska vlada u svom programu stavila naglasak na evropsku integraciju, „ali su rezultati ostali polovični“. Tako je i kad je reč o Hagu.

Ipak, pozvani smo da parafiramo SPP. Nude li to nama Evropljani nešto za ništa, celo za pola… Ili se u šećer valja gorka pilula teritorijalnog integriteta?