Šta smo juče gledali u Skupštini?
Opozicija kaže: pobedili smo, pokazali smo im, sprečili smo ih i nismo im dali da završe ono što su planirali.
Vlast kaže: pobedili smo, pokazali smo im, sprečili smo opstrukciju i naterali smo ih da pokažu da se ne zaklinju pred građanima, nego pred Šolakom.
Kao i uvek kada smo u političkoj areni i jedni i drugi su pobednici, a ako gledamo u perspektivi poslednjih desetak plus godina opozicija je konačno počela da se ponaša kao da zaista pobeđuje.
Razumeli su da je to komunikaciona, a ne realna stvar i ako često ponavljaš jedno te isto i uspeš da dođeš do velikog broja birača to će ljudi možda prihvatiti kao istinu. Onih nekoliko medija koji se još uvek bave novinarstvom preneli su celokupnu sliku iz parlamenta, većina medija koji se bave propagandom za potrebe režima preneli su sliku kakvu je tražila vlast.
Paralelni proces
Paralelno, u skupštini Evropeske Unije raspravlja se o stanju u Srbiji posle izbora. Opozicija veli to je važno i hvala partnerima iz EU da su konačno rešili da se pozabave onim što se dešava u Srbiji. Vlast veli da je to nebitno, ali to ponavljaju već mesec dana i pitanje za njih jeste: ako je toliko nebitno, što se time uopšte bavite?
Medijska perspektiva u EU se već promenila: Srbija i njen vladar više nisu faktor mira i stabilnosti, štaviše. Počinje da se kruni godinama stvarana slika naprednog vladara koji je od velikosrbina postao Evropejac preko noći i koji sa Veberom i nemačkom gramatikom ide na spavanje.
U zboru, Srbija kao država nije na dobrom putu, nije na dobrom mestu i ne vredi sporadično upinjanje režima da pokaže kako imamo veći rast od cele Evrope kada znamo svi da nam treba 20 godina da stignemo Rumuniju, a ne Nemačku.
Jedina veza Srbije sa svetom ostaje bezvizni režim, otvorena granica koja nam omogućava da imamo privid nekakve slobode i mogućnosti koje u prošlosti nije bilo. Odluka o tome kako će Srbija izgledati u budućnosti može da dođe sa strane, na način na koji se to pominje u Nacrtu Rezolucije: ustanoviti komisiju nalik onoj u Severnoj Makedoniji 2014. godine; sastaviti „Pribeov izveštaj“ za Srbiju i uspostaviti nova izborna pravila na koja vladajuća partija neće imati uticaj kao što je sada slučaj.
Sankcije Rusiji
Međutim, da li će Vučić zaista proći kao njegov pajtaš Nikola Gruevski i da li će Srbija dobiti ponovo slobodne izbore pod pritiskom sa strane?
Na ovo pitanje niko za sada nema odgovor i jedino što imamo jeste nada opozicije i odričan stav režima. Opozicija čezne da dobije mogućnost ravnopravnog takmičenja, a režim poručuje da nikoga u svetu ne zanima šta se u Srbiji dešava već samo pritiskaju Srbiju da uvede sankcije Rusiji.
„Kada bismo uveli sankcije Rusiji niko ne bi pričao o stanju demokratije u Srbiji“, poručuje režim i izgleda da je u pravu. Ali, istovremeno, to i jeste suština: jasan javni stav Srbije o ratu u Ukrajini i odluka da se ne sarađuje sa agresorom donela bi drugačiju političku scenu u Srbiji što bi uticalo na ponašanje birača.
Da li će se to dogoditi? Ništa ne govori da hoće. Pre ćemo gledati ono čemu prisustvujemo poslednjih 12 godina: najave i odlaganja dokle god je moguće.
A mediji treba da pamte i podsećaju. Pre godinu i po dana Vučić je rekao da ako treba zbog KIM, on je spreman i da podnese ostavku, proizvede krizu i tako kupi vreme za Srbiju. Brzo ćemo videti da li je opet bio škrt na istini ili čuva „najjaču kartu“ za kraj svoje političke partije.