Prolazim ja tako beogradskim Cvetnim trgom, sve pogledom tražeći Dobricu Ćosića… Ma jok, mala šala, ‘ajmo iz početka. Dakle, prolazim ja tako Cvetnim trgom, i imam šta videti: eno gde se nekadašnji super(C)market iznova puni rafovima, a rafovi se pune „robom široke potrošnje“. Hopla! Je l’ to osveta duha mesta, ili šta? Naime, u toj zgradi, kadgod namenski građenoj baš u tu svrhu, nikao je, negde davnih šezdesetih, kanda prvi supermarket ne samo u Beogradu i Srbiji, nego i u vascelom „socijalističkom svetu“, bar koliko se o tome ovde i danas zna; pravi dašak mrskog i žuđenog Zapada usred jedne od prestonica Naprednog (i gologuzog) Čovečanstva… Uostalom, nije to ništa čudno: ako je Titova Juga išta volela, onda je volela da u nečemu/svačemu/bilo čemu bude „prva u socijalističkom svetu“. Neretko i jedina. I to joj je najčešće polazilo za rukom. Okej, bilo je u svemu tome nečega farsičnog i pokondirenog, ali zamislite kako bi tek bilo bez toga…
Enivej, otkad moja, nekoliko starijih i sve mlađe generacije pamte, ono tamo na Cvetnom bila je ur–samoposluga, The Mesto za svakodnevne, ali i za one ambicioznije kupovine živežnih namirnica. I nije se moglo zamisliti da bi tu ikada moglo biti išta drugo, bez obzira na sve promene društveno-ekonomskih prilika i odnosa, na sve socijalizme i kapitalizme, tranzicije, privatizacije i ostala čudesa; hoću da kažem, mesto je moglo menjati vlasnika, ali ne i namenu. Činilo se da je ona fiksirana isto onako kao što se, recimo, u zgradi Narodnog pozorišta imaju davati dramske, operske i baletske predstave, bez obzira na sve druge promene u spoljnom svetu.
Ne lezi vraže: novi vlasnik (Delta Maxi, tako se to valjda zove) isterao je iz te takorekuć mitske zgrade sve one čokoladice, pivske limenke, flajke i plastikanere, pečena i nepečena krilca, kondome i sapune, te među zidove, onako ogoljene i obeljene, uselio nekakva besna kola za prodaju (nemam pojma koja i kakva, moje poznavanje automobila zaustavilo se u vremenu opel eskorta i ford taunusa, ako možete da zamislite šta je to).
Da li ste ikada pazarili automobil u bivšem supermarketu na Cvetnom? Ja nisam. Doduše, nikada nisam kupio kola ni na bilo kojem drugom mestu, ali nemojte sad da skrećemo sa teme. Poznajete li ikoga ko je tamo kupio kola? Ja ne poznajem. Sve je ono izgledalo prilično sablasno. Naravno, vlasnik ima pravo da čini sa svojom imovinom šta ga je volja (u granicama zakona i razuma), ali, znate, nije baš sve u životu u pukom legalizmu. Mogli su papiri sto puta da budu uredni, i da sve bude maximalno službouljudno, ali u onoj razmarketizaciji Cvetnog bilo je nečega naprosto pogrešnog. Zato joj nije ni bilo suđeno da potraje.
Znate, naime, šta je bilo posle: supermarket je dislociran u podrum Beograđanke, ali su ga – vidi đavla – odande nedavno isterali novi vlasnici Robnih kuća Beograd, namerni da otvore isto to, ali s drugim poslovnim partnerom. Pa su sadašnji vlasnici C marketa, kud će, šta će, morali da isteraju ona kola iz zastakljene paragaraže, i da tamo vrate one prezrene čokoladice, piva i ostale andrmolje. Čime su se kandidovali za to da možda opet potrošim neki dinar u njihovom Objektu, ako procenim da su ga dobro izluftirali.
Zašto je ova priča znakovita? Zato što nam govori o nečemu o čemu uglavnom ne želimo, a možda više i ne umemo da mislimo: o tradiciji. Čudna reč, ta tradicija, zar ne? Ima već najmanje dvadesetak godina kako su je brutalno kidnapovali nacionalisti, klerikalci i slični, a mi (koji to nismo) smo im je s vremenom zapravo prepustili bez ozbiljnije borbe – nekako, ta tradicija, bre, to je nešto njihovo, ne bismo se mi u to pačali, imamo mi svoje priče… Pristajući na to, pristaješ na turbo-desničarsku interpretaciju društvene i kulturne stvarnosti: da su tradicija samo crkve i manastiri, kraljevi i knezovi, hrisovulje i epitrahilji, kosova i metohije. Sve je to u redu, ali ništa od toga zapravo ne čini niti je ikada moglo činiti sadržaj naših života; na taj način, naši su životi zapravo diskretno, ali snažno oduzeti od nas, tačnije, oni su nekako implicitno degradirani, proglašeni po prirodi stvari manje vrednim, tek nedostojnom replikom života, vremena i običaja Slavnih Prethodnika. U tom zazivanju mitskog Zlatnog Doba, podela uloga je večna i nepromenjiva: nekada (ah, nekada!) se vodio pravi život pravijeh ljudi, viteški i herojski, a ovo sada samo je šaka jada, Palog i propalog u trivijalno i materijalno.
Najdalje dokle je naša svetonazorna desnica uspela da odmakne u emancipaciji od ovog tvrdokornog i nimalo bezopasnog pasatizma, jeste sentimentalisanje nad ponekom Veoma Starom Kafanom (primer je „Znak pitanja“), ali i to samo zato što u njoj i njenom duhu (onakvom kakvim ga zamišljaju, zapravo – konstruišu i veštački održavaju) vide nešto blaženo predmoderno, pa im to draška „ideološku imaginaciju“. Nešto tako em „banalno“, em po prirodi stvari nekako „mondijalističko“, ne može biti deo Tradicije, koja je nešto em sveto, em uzvišeno, em ekskluzivno nacionalno. Da stvar bude još zanimljivija, za to bi im stigla puna podrška i od iznova vrlo pomodne utopističke levice, vazda nadrndane na strašilo „konzumerizma“. Tipici i hipici together, oh, mon Dieu, ko će to da izdrži?! Lepo je pre neki dan napisao Danijel Finkelštajn u Tajmsu (parafraziram): izeš ljude kojima je najveći svetski problem – šoping.
Supermarket na Cvetnom, baš kao i dragstor u Nušićevoj, deo je tradicije i istorije naših života, i u tome nema ničega za postideti se. Oni su – mada tobož’ niskog porekla – deo istog onog niza u kojem su i, recimo, Akademija, SKC, Atelje 212, Kinoteka, Bezistan, prve knjižare otvorene do ponoći, zadimljene džezerske rupe, pa čak i (o, užasa!!! Proždraće me i sleva i zdesna!!!) onaj „zli“ imperijalistički Mekdonalds. Sve je to, kao i još toliko toga drugog, deo naše dobre, potrebne, biofilne participacije u duhu (i praksi) modernosti. Sve je to deo mog, tvog, našeg identiteta – te reči koju svakojaka fukara već predugo razvlači na sve strane kako joj se ćefne. Možda je vreme da joj se ničim zasluženi monopol nad tim i sličnim rečima oduzme. A što se one samoposluge tiče, ko zna, možda je neko nešto naučio. A možda i nije: ovde se sporo uči i brzo zaboravlja.
