Koga zove Srbija

Da li vas je ikada telefonom pozvala – Srbija? Zvoni, vi pogledate u ekran i piše da zove niko drugi do otadžbina. Meni se još nije desilo.

Ali, eno gde su naprednjaci po podguznim medijima u besomučnoj kampanji. U prvom spotu vidi se predsednik Aleksandar Vučić kako telefonira, a ljudima na ekranu piše da ih zove – Srbija!

Dalje se ređa galerija osrednjih glumaca, sportista i javnih ličnosti sumnjivog morala koji pozivaju na veliki miting u subotu (12. april). Jer, zove Srbija!

Ušminkani spotovi u sumanutom su kontrastu sa korbačima kojima se ljudi po Srbiji uteruju u autobuse za Beograd. Skupiće se tamo sveta i nema sumnje da će režimski mediji lagati kako je to veći skup od onog 15. marta.

Prilično sam siguran da Srbiji to sve uopšte ne treba, ali da treba Vučiću. Zato on, maskiran u Srbiju, moćnim zvučnim uređajem (LRAD, „malo jači megafon“) zove na skup.

Priprema odmazde

Ko je predsednika ovlastio da se predstavlja kao naša otadžbina sama? Pa on je sebe ovlastio.

Eno je rekao da je sam upao u šok-sobu Kliničkog centra i poveo svitu od deset prokletih kamermana, da „obiđe“ ljude strašno ispečene u požaru u Kočanima. Niko ga tamo nije pustio, ušao je sam!

Svaki traktor kojim je bio opasan Pionirski park, parče Beograda stavljeno van ustavnog poretka, lično je predsednik dovezao i onde ostavio. Tako je rekao u nastupu histeričnog cinizma.

I ranije su predsednik i njegovi telali sve kritike i državne probleme predstavljali kao lične neprijatnosti za predsednika (i njegovu porodicu). Ali, sad su to odvrnuli na 160 decibela.

Ispod te propagande, režim sprovodi odmazdu i tek će je sprovoditi ako namiriše da se bliži smiraj moćnom, istorijskom talasu protesta. Ljudi bivaju ostavljeni bez plata, preti im se postupcima, hapse se i proteruju iz zemlje.

Vreme curi

Sa druge strane, tek traje opipavanje terena može li se tražiti nekakva prelazna vlada, zvala se ona „ekspertskom“ ili ne. Još je na snazi ritualno ograđivanje studenata od svih i svakog.

Već se odocnilo. Pobuna traje pet meseci, a vreme je faktor jer ljudi pregorevaju. Ili naprosto ne mogu, poput nastavnika, da žive bez plate.

Demonstrativno zaobilaženje Vučića bilo je zgodno da rasplamsa bunt. Ali, fore poput „predmetne institucije“ i „nisi nadležan“ odavno su izgustirane.

On, Vučić, sam kaže da je za sve nadležan i da ne dozvoljava nikome da radi svoj posao – od tužioca do dežurnog lekara Urgentnog centra. Pa je još i za traktore nadležan.

Da je Srbija organizam, i da stvarno nekog može da zove, valjda bi zvala sve da se tome suprotstave. Pitanje je samo ima li ko da čuje. I ima li spremnosti da se progutaju sujete i međusobice.

Moguće da je pobunjenom narodu ostalo još malo vremena, još jedna šansa, da se ujedini oko jedinog smislenog zahteva – da vlast ode. Da se smeni na slobodnim i poštenim izborima. Da se pre toga stvore uslovi za takve izbore.

Ako tako ne bude, na ovu pobunu ostaće samo uspomena i nada da su se ljudi barem oslobodili straha. Ali ostaće i pomahnitali režim da se sveti svima koji su ga zaljuljali.