Mimo sveta: Razbrajanje umesto sabiranja
Sumnje da bi koaliciji na vlasti glave mogli doći najpre oni sami kao da se umnožavaju ovih dana, nepunih pedesetak dana od formiranja vlade. Aman, braćo, analitičari i komentatori, pričekajte malo! Ali, zapelo to da posvađa tek sastavljenu vladu. Svako malo neko ih pita o odnosima u vladi, a omiljeno je pitanje: Ko je jači, Dačić ili Vučić?
Ta potreba da javni delatnici, delatnici u pomenutom smislu, glume opoziciju nastaje iz dve očigledne i povezane činjenice da ova vlada ima i komotnu većinu i da nema – opoziciju.
Zato mi se čini da je potpuno u pravu Đorđe Vukadinović kad je u intervjuu za beogradski „Danas“ rekao: „Vlada ima više nego stabilnu većinu i još barem nekoliko ‘rezervnih’ glasova za ‘zlu ne trebalo’. Čak i da je DS u boljem stanju nego što jeste, ovo nije vlada koja može biti srušena u parlamentu (niti u Srbiji vlade na takav način uopšte padaju). Uostalom, teško je zamisliti bilo kakvu opozicionu akciju koja bi, na primer, mogla okupiti zajedno Tadića, Koštunicu, Šešelja, Pajtića, Đilasa i Jovanovića, a sve i kada bi se kojim čudom okupili, opet teško da bi mogli ozbiljnije ugroziti ekipu na vlasti. Zapravo, jedino što ovoj vladi može skratiti vek jeste unutrašnja nesloga i rascep unutar vladajućeg trijumvirata Dačić–Vučić–Dinkić. A ‘iz aviona’ se vidi da tu stvari stoje prilično loše i da vek vlade najviše zavisi od procene SNS-a i Aleksandra Vučića da li im više odgovara da ubrzano forsiraju nove izbore ili da čekaju još neko vreme dok ne steknu više iskustva i ne inkorporiraju se dublje u strukturama vlasti u centru i na lokalu.“
Rekao bih da Vukadinović ne misli da će to da bude koliko sutra, naprotiv. Ali, domaći „kremljolozi“ već postavljaju pitanja na koje se razumno teško može odgovoriti, tim pre što su neka i besmislena. Na primer, zašto premijer Ivica Dačić nije bio na aeromitingu u Batajnici? (Bio je, ali ne na bini s koje je manifestacija otvorena, pa je to izazvalo špekulacije o njegovom odsustvu.) Ako kažete da pojma nemate, oni će da vam objasne da Dačić nije hteo da uveliča Vučićevu feštu, a ako kažete da je to banalno, dotući će vas tezom da se nakon obračuna u Demokratskoj stranci sprema „velika koalicija“ između SNS-a i Đilasa, samo još da ovaj pobedi u stranačkoj utakmici.
Teško da tom stanju koje se odlikuje povišenom temperaturom može pomoći neka narodna medicina, komovica na grudi, kukuruzno brašno na stopala, slanina i beli luk. Stvar je decenijski zapuštena, a glavna mana, barem kada je reč o stanju nacionalnih poslova, jeste u tome što se ovde razbrajamo kada se sve svetske vladajuće elite sabiraju tragajući za odgovorom na izazove globalne krize. Stalno preispitivanje odnosa unutar vladajuće koalicije koja je, za sada, vrlo čvrsta interesna grupa, odvlači nas s pravog koloseka i pomera dioptriju narodne pažnje.
Slika: Evo ti ništa i drži ga dobro!
Vladajuća koalicija je napravljena na minimalnom, gotovo ritualnom konsenzusu – evropske integracije, očuvanje Kosova i beše tu još ponešto, ali pravi test vladalačke sposobnosti polagaće se na mnogo banalnijim stvarima od te dve mitske tačke srpske političke retorike od kojih se nijedna neće primaći raspletu pa sve da ova vlada ostane pun mandat u beogradskoj Nemanjinoj ulici.
Više o stanju u kome se zemlja nalazi govore ugašene peći u smederevskoj železari nego galamdžije u srpskom javnom životu. Ovde je i shvatanje dubine svetske ekonomske i društvene krize sporo sazrevalo. Prvo se to zvalo finansijskom krizom, nečim što je pogodilo hazardere s Volstrita, onda se govorilo da smo mi daleko i da smo mali, maltene se tvrdilo da će to biti šansa za nas, prednost je tražena u perifernom položaju… Kao da se zaboravilo na barem ovde nataloženo istorijsko iskustvo da u velikim lomovima mali najviše nadrljaju.
Dakle, ključno je pitanje da li ova vlada može da napravi novi konsenzus neopterećen socijalnom demagogijom kao što je, na primer, očuvanje radnih mesta i obećanja o socijalnom staranju koja će teško biti ostvarena, i da prizna da kad je, recimo, o budžetu reč, neće biti problem da potrošimo ono što je na rashodnoj strani, već da namaknemo prihode.
Da prizna, takođe, da Srbija mimo sveta koji pokušava da se vadi iz krize, ima restriktivnu monetarnu politiku i visoke kamate, odnosno u bankama je višak para, ali nema proizvodnje u koju bi se moglo uložiti, odnosno robe koja bi se mogla prodati… Firme će propadati, jer ih čeka servisiranje skupih zajmova, a pitanje je i odakle će država plaćati svoje obaveze prema stranim poveriocima.
Svetska kriza izbacila je u orbitu i dve gotovo zaboravljene reči – pohlepa i moral. Političke elite prilagođavaju se novom stanju duha i menjaju obrasce ponašanja. Ovi naši, Vučić i Dačić, utrkuju se u vitlanju sabljama i kopljima pravednim kojima su nakanili da probodu korupcionašku aždaju. Lepo je to, ali bih podsetio na ono što je Zoran Đinđić rekao u premijerskom ekspozeu u januaru 2001. godine. Parafraziram, borba vlade protiv kriminala biće uspešna ako vlada ostvari mehanizam da se to njoj ne događa.
Pitanje nadzora i regulacije postaje svetsko pitanje broj jedan. Ovde su od države ovlašćeni nadzornici izloženi podsmehu i nipodaštavanju, regulatorni mehanizmi su klijentelistički i namerno nejasni. Pravila igre se menjaju tokom igre. Javna preduzeća i ova vlast deliće kao ratni plen. Mediji su površni i podložni uticaju političkih i ekonomskih interesnih grupa… Javnost je rezignirana i sklona stereotipu da je politika jedan lopovski posao, a da privređivanje nije ekonomska nego burazerska delatnost.
Ako se ovi što sada vladaju ne prilagode minimalnim zahtevima novog doba – istini, skromnosti i moralu, onda niko neće žaliti ako negde s proleća odu sa vlasti. Oni za sada tvrde da su takvi, ali još nema jasnih dokaza da takvi zbilja i jesu. Rano je za preciznu ocenu učinka i prognozu o dugovečnosti ove vlade, ali nije loše podsetiti i javnost i njih same šta se od vlade očekuje i šta su prioriteti, mada mi je jedan od ministara ovih dana rezignirano rekao da se često seti poslovice koju ja rado citiram: Evo ti ništa i drži ga dobro! A stanje državnih poslova, a posebno blagajne, više nego ikad je u skladu s poslovicom.
Čekajući Osmu sednicu. Čiča Gliša, predsednik
Usudio bih se povodom svega što se događa oko DS-a da napišem da osmog septembra neće biti Osme sednice ove stranke i da će ostati razočarani oni koji uživaju u cirkusu s pevanjem, podvriskivanjem i pucanjem, ali u tuđem dvorištu.
U toj prognozi učvršćuje me izjava potpredsednika DS-a Bojana Pajtića, koji kaže da ne očekuje ništa spektakularno.
„Pred nama su dva zadatka – prvi je osnaživanje ideološkog utemeljenja same stranke, a drugi organizovanje izborne skupštine. Na njoj bi, u zavisnosti od izbornih rezultata, članstvo trebalo da se opredeli ko i na koji način u DS-u treba da preuzme odgovornost“, izjavio je za RTV Bojan Pajtić.
On kaže i da je prirodno za Demokratsku stranku da ima unutrašnju diskusiju i debatu, jer ima mogućnost izbora i reizbora, ukoliko neko ne postigne dobre rezultate.
„Mi moramo kroz procese unutar stranke, kroz programsku skupštinu i kroz izbornu skupštinu da definišemo šta je politika stranke, a šta je osnova to već znamo. Treba definisati ko na kom nivou rukovodi strankom, ko preuzima odgovornost, odnosno vodi procese unutar same stranke“, kaže Pajtić dodajući da je Demokratska stranka veća, jača i starija od svakog pojedinca.
Dakle, biće to, verovatno, politički troskok: prvo, Tadićev izveštaj, onda programska skupština i, na kraju, izborna skupština krajem ove godine. Ali, ako se ova „demokratska saga“ još rastegne, ne bi me iznenadilo da i u stranci počne epidemija belih listića i da na kraju predsednik bude Čiča Gliša.
