U subotu 3. juna biće tačno mesec dana od kako je trinaestogodišnji dečak naoružan ušao u osnovnu školu „Vladislav Ribnikar“ i ubio devetoro učenika i Dragana Vlahovića. Samo mesec dana.
Tih četiri nedelje obeležili su šok, neverica, bol i tuga sa jedne i neprimerene reakcije predstavnika vlasti sa druge strane. Obeležili su ih četiri protesta protiv svake vrste nasilja na koje su predsednik Srbije i njegovi medijski i skupštinski poslanici odgovarali još većim verbalnim nasiljem i kontramitingom. Iako su napadima i agresijom samo izvodili sve veći i veći broj ljudi na ulice, kao da nisu umeli da se zaustave.
Proteste „Srbija protiv nasilja“ su nenametljivo, iz drugog plana, orgnizovale opozicione partije, izuzev tzv. državotvorno-patriotskog bloka (Dveri, Zavetnici, Novi DSS, POKS) kojima se tu nešto nije bilo svidelo.
Političari su se držali po strani, nije bilo stranačkih obeležja, nije bilo govorancija, pozornica je bila prepuštena građanima. Njihovim brojem u Beogradu bili su iznenađeni svi: i organizatori i vlast i sami učesnici. Moglo se videti mnogo začuđenih lica ljudi koji se osvrću oko sebe i ozareno govore „vidi koliko nas je“. Shvatili su ljudi koje tišti nenormalnost o koju se svakodnevno sapliću da nisu sami. Širio se tom nepreglednom masom osećaj da se nešto promenilo, da je nešto naprslo u stegama društva.
Ovi skupovi su počeli da crpu energiju sami iz sebe, pretvorili su se u hodočašće onih koji još uvek veruju, ili su počeli da veruju, da se naprednjačkim nametima može i mora stati na put.
Vlast koja je u sličnim situcijama umela da deluje moćno i nedodirljivo počela je da se čini grotesknom i uzdrmanom. Ma koliko da su drekavci sa Pinka prilagođavali stvarnost željama predsedika Republike, nisu uspevali da je prefarbaju.
I šta sad? Kamo dalje rođaci, što reče nekada davno Džoni Štulić? Kako izaći iz ove situacije? Ne može se doveka protestovati na ulici. Dolazi leto, ljudi će polako početi da napuštaju Beograd koji je postao glavno poprište odmeravanja snaga naprednjačke i one druge Srbije. Čak i brže nego inače, jer je Vlada donela odluku da se za sve osnovne i srednje škole školska godina završava 6. juna.
Došlo je vreme da opozicioni političari, koji su u toliko navrata svojim usko interesnim razmiricama maestralno uspevali da vlasti nesklone građane odbiju od sebe i udave im svaku nadu u promene, sazru i počnu da rade svoj posao u interesu građana koje bi želeli da zastupaju.
Došlo je vreme da izađu iz senke kolona ljudi dugačkih mnogo kilometara i stanu pred građane ujedinjeni oko jasnog cilja kome ove beogrdske šetnje vode, koji dobacuje dalje od ostavke ministra policije i promena u REM-u.
Došlo je, bogami, vreme da oni koji su osporavali rezultate prošlih beogradskih izbora traže vanredne izbore u Beogradu. Da predsednika Srbije podsete da je to odavno obećao, da stalno nadobudno govori kako opozicija samo treba da traži izbore, pa da će ih dobiti. Svi ti ljudi koji iz nedelje u nedelju u Beogradu izlaze na protest protiv nasilja bi stali iza zahteva da se u Beogradu raspišu izbori.
Došlo je vreme za konkretnu političku akciju, da protesti „Srbija protiv nasilja“ iznedre ozbiljnu opozicionu koaliciju sa imenom, recimo, „Beograd protiv nasilja“ u koju bi ušle sve partije koje su ove proteste organizovale.
Došlo je vreme da lideri tih partija preuzmu odgovornost. A kolika je ta odgovorost pokazaće opet jednom građani na protestu „Srbija protiv nasilja“ u subotu 3. juna u Beogradu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
