Rast švajcarskog franka pogodio je korisnike kredita poput elementarne nepogode. Bukvalno preko noći, promena kursa dovela je do rasta rate kredita za gotovo 30 odsto, a glavnica kredita se takođe uvećala. U slikovitim primerima stambenih kredita (a takvih je u Srbiji oko 20.000) pokazalo se da posle gotovo 10 godina otplate ljudi duguju bankama više novca nego na početku.
Isti problem, možda u većim razmerama, pogodio je ljude u Mađarskoj ili Hrvatskoj, a tamošnje vlade najavile su pomoć dužnicima reprogramiranjem ili zamrzavanjem kursa švajcarskog franka.
Ova elementarna bankarska katastrofa je u medijima dobila raznolika značenja i reprezentacije. Prvi je bio jezičke prirode. Svojim problemima Srbi poslovično – tepaju! Tako smo imali Slobu, Šekija i slične, a sleng je ponovo upao čak i u Dnevnik RTS-a kroz floskulu „švajcarac“. U doba pre ujedinjene Evrope, franak je mogao da bude i francuski, ali je danas karakterističan samo za Švajcarsku. Ako prihvatimo „švajcarca“, onda nema razloga da ne koristimo „evrić“ ili „Švica“. Paradoksalno mi je sitničavo insistiranje na akcentovanju sa jedne i sleng sa druge strane RTS jezika, koji zvuči sve artificijelnije.
Kad smo utvrdili koliko dugujemo, usledili su drastični primeri ojađenih građana. Vlast je, po običaju, reagovala na prvu loptu, populistički. Predsednik Vlade nije decidirano rekao kako će pomoći, ali je rekao da će se Vlada potruditi da „nađe rešenje“. Nije to ništa novo, već su sličnu stvar uradili Orban u Mađarskoj i Milanović u Hrvatskoj. Recimo da je prvi talas reakcija bio socijalno-demagoški i da je unesrećenim štedišama ulio neku nadu.
Banke su ubrzo uzvratile udarac. Tokom tranzicije, one su u Srbiji zaista izvukle ogromne profite na kamatama koje su pre desetak godina dostizale i 13 odsto za stambene kredite u evrima. Razni predstavnici banaka najavili su tužbe u slučaju da Vlada pokuša da ih natera da menjaju ugovore za kredite u „švajcarcima“. U objašnjenju svog tvrdog stava, banke su u medijima koristile nekoliko izrazito demagoških argumenata, pa smatram da je bitno da ih ovde pomenemo:
1. Građani su naivno uleteli u kredite ne čitajući ugovore, naročito tzv. „sitna slova“, što implicira tezu da su mučenici koji su želeli da što jeftinije dobiju kredit i podstanarski status zamene dužničkim lakomisleni leptirići lošeg vida! Iz iskustva znam da budućeg korisnika kredita možete prepoznati po digitronsko-zabrinutom pogledu, faustovskog tipa, jer namerava da na 20 godina proda dušu monetarnom Mefistofelu. Niko se tu nije zaletao, verujte. Po bankama, tu lakomislenost sada moraju da plate, ko ih jebe!
2. Građani su pred bankama svi jednaki! Banka ne želi da pravi razliku između evrića i švajcaraca, njoj su svi dužnici ravnopravni, pa što da favorizuje Švicu? Ovo je vrhunsko licemerje, jer banke oduvek imaju nekoliko tarifa za kredite, što je bilo neprijatno iskustvo sa kojim sam se suočio. Banke imaju VIP uslove, imaju veoma VIP uslove za svoje zaposlene, a imaju i uslove za „raju“. Kada sam shvatio da se o visini kamata pregovara, razbila se moja dečja iluzija dostojna Meri Popins o banci gde neki ozbiljni, suvoparni i precizni ljudi brinu o mom novcu.
3. Na kraju su banke shvatile da se bitka oko „švajcaraca“ neće voditi u medijima. Ovim institucijama je mnogo jednostavnije da pritisak vrše bez pompe, na one koji zaista odlučuju o stvarima u svakoj zemlji. Slučaj je hteo da se afera sa „švajcarcima“ poklopila sa godišnjim okupljanjem lovatora i političara u Švici, tačnije u Davosu. Ne znam da li me utisak vara, ali od početka samita u Davosu, Vlada mnogo manje pominje reviziju kreditnih ugovora ili reprogram. Konačno se oglasila i Jorgovanka i sahranila nade da će eventualno NBS pomoći građanima vezanim za „švajcarce“.
4. Od ranije sam znao da me osim najuže porodice danas najbolje poznaje moja banka. Bitno joj je da narednih 15 ili 20 godina živim, radim i otplaćujem rate. Od zaduženja zavise odmori, nova kola, školovanje dece, opremanje stana, sve nade i snovi o budućnosti. Banke su odavno proučile naše navike i mentalitet i pripremile kredite za svaku životnu situaciju u Srbiji. Imate kredit za novogradnju, starogradnju, adaptaciju, sanaciju, novi auto, polovan auto, zimovanje, letovanje, belu tehniku, slavu, venčanje, sahranu i ko zna još koju priliku ili nepriliku. Zato su u medijima brzo osvanule ankete koje su igrale na nepobedivi adut srpske zavisti – da komšiji crkne krava! Banke ne žele da diskriminišu građane zbog valute, ili namene kredita, pa su narajcale građane jedne na druge. Što samo „švajcarcima“ da država pomaže, što ne pomaže i „evrićima“, ili što samo za stambene kredite, što ne i za kredite za automobile?
Jasno mi je da je pomoć štedišama presedan, ali moj kredit u evrima je manje-više u granicama rizika sa kojim sam računao kada sam ga podigao. Neće meni biti bolje ako država pomogne „švajcarcima“, ali mi neće biti ni gore, ništa se ne menja. Ali, biće mi drago da se neko izvuče iz finansijskog ambisa, baš kao što mi je drago kad se neko posle poplave useli u novoizgrađenu montažnu kuću, ma ko je gradio. Ne razumem stav „ko ih jebe“ za ljude koji će možda završiti kao socijalni slučajevi kada im banka zapleni stan. „Švajcarac“ je tako, dragi moji, postao mali test građanske solidarnosti, pogotovo zato što ćemo najverovatnije i od banaka i od države i u evrima i u švajcarcima dobiti istu stvar – precizno odmerenu od šake do lakta!
