Kako je Staljin ubio Trockog: Da su samo drugovi poslušali druga Lenjina

Pre sto godina, 1922, Vladimir Iljič Uljanov Lenjin je posle svog prvog moždanog udara napisao dve beleške namenjene rukovodstvu Komunističke partije. Iako ih on nije tako nazvao, one su docnije pominjane kao „Lenjinov testament“. Valjalo bi, bio je tada napisao drug Lenjin, da se izabere ličnost koja će biti vođa ne samo SSSR, nego i svetske revolucije.

„Drug Staljin je u svojstvu generalnog sekretara (Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza) u svojim rukama koncentrisao neizmernu moć, a ja nisam ubeđen da će uvek dovoljno oprezno da je koristi”, pisao je Lenjin. “S druge strane, druga Trockog odlikuju izvanredne sposobnosti… Biće da je on najsposobniji čovek u sadašnjem Centralnom komitetu, ali on je čovek isuviše samosvestan i preterane sklonosti za čisto administrativne mere.“

lenine-ie-lenin-ecd3b3

U drugoj belešci, koju je napisao nešto kasnije, stoji: „Staljin je isuviše bezobziran, pa ako je ta greška još i podnošljiva u pogledu odnosa među nama komunistima, nepodnošljiva je u kabinetu generalnog sekretara. Zbog toga predlažem da drugovi nađu način da uklone Staljina sa tog položaja.“

Drugovi ga nisu poslušali.

 Kako se drug Džugašvili otarasio druga Bronštajna

Lenjin je umro 1924. nakon čega je Staljin, koji je od 1922. bio na čelu CK KP SSSR, počeo da preuzima vodeću ulogu u svojetskoj politici marginalizujući ne samo političke protivnike, već i svaku potencijalnu konkurenciju.

Definirtivna odluka o vođi sovjetskih i proletera svih zemalja pala je 12. oktobra 1937. – toga dana je Gruzijac Josif Visarionovič Džugašvili poznatiji kao Staljin isključio iz partijskog, a time i državnog rukovodstva SSSR, ukrajinskog Jevrerejina Leva Davidoviča Bronštajna poznatijeg kao Trocki.

34951464491_6ab65787db_h

Tako se desilo da se, zato što drugi drugovi nisu poslušali druga Lenjina, komunizam, lepa ideja o jednakosti i ravnopravnosti koju su formulisali nemački Jevrejin Karl Marks i Nemac Fridrih Engels u XIX veku, pretvorio u staljinizam koji je trajao preko tri decenije.

Da li u svemu tome ima nečeg poučnog za današnju Srbiju?

„Dole Srbija!“

Šetajući se kroz Beč pre nekih 25 godina naišao sam na zgodan mali park koji se zove In der Krim – Na Krimu. Voleo sam tu da sedim. Austrijski književnik Milo Dor, Beograđanin i nekadašnji skojevac Milutin Doroslovac, upozorio me je da je baš tu, u ulici Rodlergasse, neko vreme stanovao Lav Trocki. Tada sam kupio njegovu autobiografiju „Moj Život“ i zaista – Trocki opisuje da je od  1907. do 1914, posle bekstva iz izgnanstva u Sibiru, najviše vremena sa porodicom provodio u Beču.

Često se selio u prestonici Austrougarske, pa i u deo grada gde se nalaze pomenuti park i ulica, jer su preko jeseni i zime tu prazne stajale vile-letnjikovci bogataša, pa su zbog toga kirije bile veoma male, a Trocki je jedva prehranjivao porodicu.

On opisuje i kako je u centru Beča 2. avgusta 1914. naleteo na demonstrante koji su divljački urlali „Dole Srbija!“

Trocki je dosta dobro poznavao Srbiju. List Kijevska Misl ga je za vreme Prvog balkanskog rata 1912. poslao u Beograd kao ratnog dopisnika. Tada je stekao nekoliko prijatelja među srpskim oficirima. U Beogradu je sa dosta truda dobio dozvolu da ode u novooslobođene krajeve, pisao reportaže iz Niša, Vranja i Skoplja o užasnom krvoprliću, pravim klanjima između srpskog i albanskog stanovništva.

Srpska ruka je Trockom na kraju došla glave. Kontroverzni Mustafa Golubić je kao sovjetski obaveštajac po Staljinovom naređenju organizvao njegovo ubistvo, kao izvršioca je angažovao izvesnog Ramona Merkadea.

O Golubiću, članu Crne ruke, u poslednje vreme se dosta pisalo kod nas, njegov lik se javlja u nekoliko televizijskih produkcija, spekuliše se o njegovom stradanju u Beogradu, gde ga je uhapsio i do smrti mučio Gestapo.

Književnika, španskog borca i učesnika u narodnooslobodaličkoj borbi Rodoljuba Čolakovića je Golubić poznavao još iz mladosti, zvao ga je Mujke. Mujke ga je lično odveo kod Staljina, a Staljinovo okruženje ga je toliko dobro poznavalo da nisu morali ni da se legitimišu

Naređenje 00447

Današnji predsednik Rusije Vladimir Putin se o Lenjinu u više navrata izražavao negativno. Naročito mu je zamerao sklapanje ugovora o miru sa Nemcima u Brest-Litovsku na kraju Prvog svetskog rata, smatrao je da je bio ponižavajući za ruski narod.

Lenjinu je pripisivao i da je “izmislio” Ukrajinu. Za razliku od njega Staljina je veličao kao tvorca uzdizanja Sovjetskog Saveza u svetsku silu i kao pobednika u Drugom svetskom ratu.

Naređenjem 00447, koje je potpisao komesar unutrašnjih poslova Nikolaj Ježov, bilo je započelo je Staljinovo “konačno rešenje problema unutrašnjih neprijatelja”. Ubijeno je više stotina hiljada ljudi, žrtvom je postao i sam Ježov. Zanimljivo je da je Hitlerov režim koristio istu frazu o „konačnom rešenju jevrejskog pitanja“ kada je doneo službenu odluku o genocidu.

Putin nije nikad negirao šta se događalo u vremenu koje neki istoričari nazivaju „velikim terorom“, ali je naglašavao da Rusija ne sme zbog toga da oseća krivicu – dostignuća postignuta zahvaljujući Staljinu mnogo su bitnija. Valjda misli i da je njegovo ponovno “uzidazanje” Rusije u svetsku silu istorijski daleko bitnije od nekog tamo krvoprolića u Ukrajini.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić voli da citira velike mislioce, pa ako prenesemo sve opisano na našu tužnu situaciju, da podsetimo na Hegelovu misao da se istotirijske činjenice javljaju dva puta: prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa. Da li će Vučić potpisati pristanak da Kosovo postane član UN, kao Lenjin mir u Brest-Litovsku?

Jest da Vučić ne voli Lenjina, nego Putina, nije mi poznato da se izjašnjavao o Trockom i Staljinu, ali našla bi se tu još poneka paralela o grubim istorijskim šalama, usred kojih nije nimalo šaljivo živeti.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com