Teško je reći da li smo u Prvom svetskom sajber ratu, ali ko to ustvrdi neće previše promašiti, samo je pitanje na kom smo nivou te vrlo skalabilne operacije. Učestali napadi na servere i dojave o bombama kojima se teško ili nikako ulazi u trag, ukazuju da nema saradnje na globalnom nivou, a svakako je nema između Rusije i Zapada, dok je Kina po tom pitanju uvek bila zatvorena i krivljena za svašta. Što bi matematičari rekli, imamo i neophodan i dovoljan uslov za takav rat, sad samo da vidimo šta će iz toga izaći.
U sajber ratu niko neće ostati pošteđen, pa ni Srbija, koja svojom politikom već izaziva interesovanje zaraćenih. To ne znači da je svaki napad na servere institucija izvela “neprijateljska vojska”, a svaka vojska danas ima sajber jedinice. U ratu se razne bande razulare jer nema ko da ih kontroliše i obuzdava, te mogu da napadaju i ucenjuju i traže otkup u bitkoinima. Sreća da su makar kriptovalute pojeftinile.
Kao i u pravom ratu, onom gde se zaista puca, prva žrtva je komfor, odjednom nije moguće nešto što smo smatrali elementarnim. U digitalnom svetu to znači da usluge koje smo dobijali na klik ne rade, a odvikli smo se od papira, možda smo i ukinuli mnoge procedure kao izlišne pojavom kompjutera. Ovaj tekst bi, recimo, mogao da nastane i na pisaćoj mašini, pa da se poštom ili lično dostavi redakciji gde bi ga neko uneo na film, odatle u štampariju na slog, pa na mašinu. Nije bilo toliko davno kada se tako radilo, ali je pomisao na povratak u pred digitalno doba zastrašujuća. Za početak, sve bi bilo mnogo sporije, ono što smo radili u sekundama zahtevalo bi sate, možda i dane, ako sa imejla i poruka pređemo na pisma ili (daj Bože) faks. Nikakva nam uteha nije to što je pravo oružje i oruđe uveliko digitalizovano, i ostaće tako dok ne ispuni svoj zadatak.
Ako se manemo svetskih pitanja i svedemo ih na lični, ili nivo sopstvenih institucija i administracije koja bi da ostane neutralna, evo nekoliko tema o kojima se mora razmišljati.
Prvo je jesu li nam podaci sigurni, odnosno da li imamo rezervnu (bekap) kopiju isključenu sa mreže? Na ličnom nivou, to znači da imate odakle da povratite sve što vam je važno ako vam iznenada neko zaključa sve uređaje, do mere da morate sve sa njih da obrišete kako bi mogli ponovo da ih koristite. Koliki bi bio gubitak? Postoji li neki hard disk na koji prebacujete sve što vam je veoma važno na nedeljnom nivou? Ili na dnevnom, ako ste u nekom baš važnom poslu. Sve to važi i za institucije, samo još oštrije.
Drugo pitanje je imate li u firmi osobu zaduženu za bezbednost sistema, a da to nije administrator? Ako ne vidite logiku u tome, zamislite da vam vozači rade kao portiri, jer to imate u IT sektoru ako od inženjera koji vam organizuju posao očekujete i da vas štite. Oni to mogu, kao što i vozači mogu da sede na prijavnici, ali onda ne mogu da vas voze. Ko to nije razrešio i nema posebnu službu zaštite može da se uzda samo u sreću, pa šta mu Bog da.
Treće je da preispitate sistem privilegija u firmi, ali i na ličnim uređajima. Digitalizacija nas je razmazila, želimo da na svakom uređaju bude dostupno sve, od Vajbera do programa koje koristimo u poslu i da lagano multitaskujemo. Otprilike kao što želimo da nam toalet bude u stanu (u soliteru). Nevolja je što neprijatelj traži najslabiju kariku, a to je neko ko klikne na veseli mim ili neki sličan programčić koji je dobio mejlom ili Vajberom, a zapravo je pustio uljeza u kuću. Ukidanje privilegija zarad sigurnosti može da liči na seljenje toaleta iz stana (u soliteru) “izakuće”, što bi rekli na selu. Isto važi i za lični uređaj. Ako na njemu radite neki važan posao, onda neka služi samo tome, nikako ga ne mešajte sa drugim poslovima, daleko bilo zabavom. Plus, ugradite dobru zaštitu i budite vrlo oprezni.
Ako vam sve ovo zvuči preterano, dobro je, rat još nije stigao do vas u punom zamahu. Ako se to dogodi, daleko bilo, za ovakva promišljanja biće kasno. A ako se uzdate u sreću i “neće valjda” i “neće mene”, onda dan započnite molitvom. Pre nego što uključite kompjuter.
