Proces rehabilitacije Milana Nedića postao je još jedna tačka podele domaće javnosti. Iako mediji pokušavaju da zadrže neutralan odnos prema temi, gotovo da je nemoguće zadržati profesionalnu ekvidistancu i to iz više razloga.
Prvi razlog je u vezi sa opštom društvenom klimom, jer Srbija još nije jasno definisala svoj odnos prema antifašističkoj tradiciji i tradiciji Drugog svetskog rata. Zato se mnogo više i lakše pominje Prvi svetski rat, gde je jednoznačno i neosporno bila na strani pobednika. Za vreme SFRJ postojalo je jasno ideološko obeležje i jedinstveno tumačenje istorije. Preispitivanje koje je počelo sa rehabilitacijom Ravnogorskog pokreta ili Draže Mihailovića u Srbiji je stvorilo prećutnu atmosferu relativizacije uloge Nedića ili Ljotića. Pošto nismo zvanično deo EU, nema jasnog vrednosnog okvira koji bi antifašizam postavio kao vrednost koja se ne može osporiti. U tranzicionom interregnumu, snage ekstremne desnice imaju prostor da u javnosti Nedića prikažu kao spasioca okupirane Srbije. Njegov kolaboracionizam se pravda potrebom da se spasu hiljade Srba od pogroma u logorima NDH. Ti Nedićevi transporti su istorijska činjenica, ali su jednako tako stvarni bili i rasni zakoni, te progoni Roma, Jevreja i nepodobnih Srba, antifašista.
Pošto se kao društvo nismo odredili o ovoj temi, ispalo je da će sudski proces koji je u toku dobiti razmere istorijskog, jer će definisati našu nacionalnu istoriju.
Drugi razlog medijske konfuzije je ljubav prema konfliktu svake vrste.
Ispred suda u Timočkoj ulici odigravao se tokom ročišta pravi mali performans.
Na jednoj strani su levičari, antifašisti, u rasponu od Žena u crnom do Joške Broza. Bilo je tu obeležja SFRJ, partizanskih pesama i skandiranja „Idite u Blajburg“. Pevalo se „Ide Tito preko Romanije“ kao u partizanskim filmovima.
Na drugoj strani su bili ultradesničari sa obeležjima Nedićeve Srbije i „Zbora“ Dimitrija Ljotića. Između njih bio je simbol Države – kordon policije koji se držao neutralno. Da bi slika bila još konfuznija, među Nedićevcima su se našli i Akatije, „episkop“ samozvane istinske pravoslavne crkve, i Obraz. Bilo je nacističkih pozdrava rukom, skandiranja o slanju protivnika u Banjicu i Jajince gde su bila ratna stratišta, a glavna pesma ove strane bila je „Srbijo mati“.
Univerzalna uvreda kojom su se međusobno vređali bila je – „Ustaše!“
Ustaše mu tu dođu kao univerzalno zlo, i univerzalni i konsenzualni neprijatelj.
Ma kako živopisno delovalo ovo nadigravanje i natpevavanje kao i njegov medijski eho, šala može imati ozbiljne posledice. Pitanje rehabilitacije je prepušteno Sudu i medijima, dok nema jasnog stave države. Istini za volju, SPS, Vulinovi socijalisti, LDP i sve druge frakcije DS (izuzev DSS) su ovim povodom izdali saopštenja i najavili da rehabilitacija „neće proći“. Ipak, čini mi se da bi Skupština Srbije morala pronaći način da se odredi o ovom pitanju. Ideološka neutralnost zarad glasova birača i što šire izborne baze sada pokazuje svoju mračnu stranu, jer tada svi mogu biti OK.
Tu leži dodatni problem i treći razlog za konfuziju – predstojeći izbori. Nismo saznali šta o ovoj temi ima da kaže najveća stranka u Srbiji, SNS, koja u sledeći izborni proces ulazi sa ambicijom da osvoji apsolutnu vlast. Jasno određivanje prema Nediću u Srbiji bi moglo da se protumači kao svrstavanje na jednu stranu.
Zato je ova tema pred izbore vruć krompir koji SNS još nije uzeo u ruke.
Posredno, vlast ipak priznaje da je tokom rata u Srbiji bilo progona. Usvojen je Zakon o kompenzaciji za imovinu žrtava holokausta, uglavnom Jevreja koji su živeli u Srbiji. Čini mi se apsurdnim da usvojite Zakon koji priznaje da je progona Jevreja u Nedićevoj Srbiji bilo, a da paralelno teče proces njegove rehabilitacije.
Na kraju, ispred suda se među desničarima pojavila i zastava Južnjačke Konfederacije. Ona se često pojavljuje kao simbol supremacije, ali se u Srbiji može i drugačije protumačiti. Baš kao i beli rasisti u Americi, poraženi u građanskom ratu, Srbija ima svoj građanski rat i svoje poražene snage koje veruju da će ponovo marširati. Ta zastava nam govori da stare ideje i podele traju vekovima i da je važno da svakoj novoj generaciji iznova kažemo koje od njih je naše društvo prihvatilo i uvrstilo u svoj sistem vrednosti.
