Junaci našeg doba

Da postoji, istorija junaštva bi pokazala da je pojam junaštva skrojen, uglavnom, po muškom modelu junaštva. Ratnici, borci, spasioci… i po neka ratnica, borkinja, spasiteljica, koja bi se u muškom svetu i po muškim kriterijumima junaštva uklopila u muški model.

Eventualno bi se po kojoj ratnoj  medicinskoj sestri priznalo junaštvo, ali, opet, ne tako gromoglasno kao nekome ko je pobio toliko i toliko neprijateljskih vojnika (ona se sovjetska snajperistkinja koja je ustrelila gomilu Nemaca dobro uklapa u ovu mušku priču).

Šta je, međutim, sa junaštvom dezertera, na primer? Šta je sa onima koji se ne odazovu pozivu otadžbine? Ili onim damama koje su, u sivilu nejunačke svakodnevnice, izvodile čitave generacije samo na svojim plećima?

Pokazala bi nam istorija junaštva da su se doživljaj i shvatanje junaštva menjali kroz epohe – uprkos dominantnom ratničkom modelu – te da su se junaštva rađala gotovo ni iz čega, na mestima za koja smo verovali da ni na koji način ne pogoduju junaštvu.

Evo u današnjoj Srbiji… Suprotstaviti se diktaturi uvek je i svugde zahtevalo hrabrost. Zahteva i danas.

 Nadmoć mladosti

 Ko su, utoliko, istinski junaci buđenja Srbije? Studenti, svakako. A opet, njihova razigrana mladost tolikom je brzinom odagnala strah i pokazala se nadmoćnom u svojoj političnosti (koju ti mladi ljudi ne priznaju, a možda ni ne razumeju sasvim), da se nedodirljivi (a nenadležni) diktator, za ova četiri meseca, nekako smežurao pred njima (ili podbuo, svejedno).

S druge strane će njihovu žrtvu, koja se meri pre svega u izgubljenom akademskom vremenu, regenerisati ista ta mladost, naročito kada se trula diktatura, u jednom trenutku, bude urušila.

U redu, istorija junaštva pokazala bi da je ogroman broj junačkih činova proistekao iz čiste slučajnosti, da je sticaj okolnosti načinio junaka od čoveka koji se, bez svoje volje, zatekao na određenom mestu i u određeno vreme. To ne važi, dakako, za Stevana Filipovića koji je pod vešalima podigao pesnice u znak prkosa.

Događala su se junaštva bez učešća svesti, u trenutku, u magnovenju, bez razmišljanja. Ipak, ako je junaštvo učinak borbe sa strahom i prevazilaženja straha, ako se junaštvo događa kao svesni i promišljeni čin, onda su istinski junaci ove borbe protiv diktature nastavnici i srednjoškolski profesori.

Veliki je ulog studentske pobune. Ali kao što nestaju žuljevi na mladim telima, nestaće i ožiljci njihove žrtve. Pokušao je diktator da ih zastraši, slao je partijske batinaše na njih, tukao ih, pretio im, ohrabrivao članove svoje partije i manijake da kolima nasrću na njih, povredio je nekoliko devojaka, ali mu nije išlo.

Pokušao je potom da ih kupi, ali je prošao još gore. Pokušao je i u onome u čemu je zaista najbolji: da ih vređa onim srednjim krvavim prstom, pa je sebi zabio impresivan autogol.

Sada ih ignoriše, ali njihovo ignorisanje njega (nisi nadležan my friend) jače je i ubedljivija od njegovog glumatanja ravnodušnosti.

Strahu uprkos

Nastavnici i profesori, međutim, izloženi su brutalnom nasilju. Izmrcvareni dugogodišnjom bedom i apsolutnom nezainteresovanošću režima za sistem obrazovanja, poniženi i siromašni, odlučili su zbog sebe, ali i zbog svojih svojih učenika, da se suprotstave diktaturi.

I nije tačno da nemaju šta da izgube. Bez svojih bednih plata koje su ih držale u siromaštvu oni padaju u bedu. Ali sasvim svesno, uz podršku studenata (za sada ne i kritičnog broja građana), odlučili su da se suprotstave strahu. E zbog toga su upravo oni, sve te nastavnice i svi ti nastavnici, sve te profesorke i svi ti profesori, junaci ove borbe.

I zbog toga su u pravu oni koji kažu da njima nije potrebno tapšanje po ramenu, već makar to da svoja tela iznesemo na ona mesta na koja ti ljudi izlaze da bi se, zbog sebe, svojih đaka, ali i svih nas, borili protiv diktature.

Univerzitetski profesori

Kakva je uloga univerzitetskih profesora u svemu tome?

S jedne strane oni doživljavaju grdnju što nisu stupili u štrajk. Razlozi koji se nude za stupanje u štrajk svode se na to da bi na taj način oslabili pritisak na studente, ili, kako reče jedan lucidni posmateač ovdašnjih prilika, primili bi metke namenjene studentima.

S druge strane postavlja se pitanje delotvornosti takvog čina. Ogromna većina univerzitetskih profesora stala je uz studente i u ovom trenutku ne vidimo šta bi se dobilo njihovim stupanjem u štrajk. Druga je stvar, naravno, ako bi krenuli u štrajk posle eventualne odluke studenata da prekinu proteste.

Utoliko je njihov predlog da se odreknu dela plate u ime svojih kolega nastavnika, srednjoškolskih i gimnazijskih profesora, korektna, a verovatno ne bi imali ništa protiv ni ako bi, posle dogovora, uvećali procenat novca za kolege kojima klika na vlasti, u znak odmazde, ne isplaćuje plate.

Kao što bismo i mi građani koji ne pripadamo akademskom pogonu morali da uradimo isto, te da svoju solidarnost, dodatno, pokažemo kako iznošenjem tela ispred škola u blokadi, ili na poziv nastavnika i profesora, tako i borbom sa sopstvenim strahovima.