Foto: Israel Defense Forces via AP
Pitam četvoricu mladih Izraelaca da li su svesni smrtonosnog užasa koji njihovi vršnjaci i još mnogo mlađa deca proživljavaju u Pojasu Gaze. Oni mene pitaju da li ja imam decu. Da, dve ćerke. Pitaju me šta bih ja uradio da im neko naudi, da li bih ga ubio, ako mogu, bez obzira na posledice i nevine žrtve koje bi možda pritom stradale. Ćutim. Ne želim da odgovorim na to pitanje. Oni mi objašnjavaju da su sva deca koju je ubio i oteo Hamas deca Izraela. Ja pomislim da su i sva deca koja stradaju u Gazi od izrelskih projektila deca Palestine
Za „Vreme“ iz Izraela
„Nema predaha“, glasi poruka iz Tel Aviva. Uprkos svim međunarodnim upozorenjima, apelima i pretnjama da je broj civilnih žrtava u Pojasu Gaze neprihvatljiv i da humanitarna katastrofa mora da se zaustavi, Izrael ne smanjuje intenzitet vojnih operacija ni sa neba ni sa kopna. Noć na ponedeljak bila je jedna od najubojitijih od početka rata 7. oktobra, izraelske oružane snage su gađale 450 ciljeva, pre svega na severu Gaze. Ponovo je bio isključen telekomunikacioni sistem. Stižu izveštaji da je izraelska pešadija prodrla na obalu i da sledi „čišćenje“ od Hamasa – sektor po sektor.
Dok u razrušenoj, gusto naseljenoj palestinskoj oblasti smrt na izraelskim projektilima dolazi po svoje, roditelji mrtvu ili ranjenu decu na rukama nose u preostale, još uvek čitave prenatrpane bolnice u kojima manjka svega, dok ljudi rukama posle vazdušnih udara krče krš u potrazi za preživelima, leševi obmotani u beli najlon dok ih neko ne identifikuje leže na ulicama jer su mrtvačnice pune, a generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš Gazu naziva „dečjim grobljem“, sa izraelske strane granice rat izgleda sasvim drugačije.
Preko 120.000 žitelja na jugu zemlje koji je proglašen ratnom zonom, sva naselja od kibuca Nir Oz, preko Kisufima, Reima i Beerija do grada Sderota i Netiv Haasara na severu graničnog pojasa su evakuisani. Samo pojedinci dolaze povremeno da se pobrinu za stoku, tamo gde je ima.
U ovoj oblasti raspoređeno je preko 300.000 vojnika sa svom zamislivom ratnom mašinerijom. Osim vojske mogu se zateći i reporteri sa svih strana sveta i izraelski dobrovoljci koji masovno dolaze da pruže logističku pomoć svojim vojnicima, donesu i spreme im hranu.
Prekid vatre nije opcija
Sa ove strane rata čuju se neprestano gruvanje izraelske artiljerije i potmule eksplozije iz pravca Gaze. Za mesec dana izraelska vojska je gađala oko 11.000 ciljeva na ovoj uzanoj teritoriji, a od kako su kopnene trupe prodrle preko granice još oko 2.500. Takav intenzitet udara na tako malom prostoru nikada nije viđen, kažu vojni stručnjaci. Tvrdnje izraelske vojne komande da sve čine da smanje broj civilnih žrtava uglavnom u svetu ne nailaze na razumevanje. Palestinske vlasti u Gazi tvrde da je za mesec dana rata ubijeno preko 10.000 Palestinaca, od kojih su gotovo polovina deca.
Dvogledom ili dobrim teleobjektivom sa nekoliko kilometara razdaljine jasno se razaznaje sivilo ruševina koje se prostire sa palestinske strane. Noću beličasti trag projektila para mrko nebo, svetlucava naranadžasta vatra tamo gde su udarili projektili za trenutak osvetli tminu. Kontrast ratnih munja i mraka je utoliko veći, jer struje nema, pa ni treperavog svetlucanja gradske oblasti kada padne mrak.
Hamas pokazuje znake života i tu i tamo ispaljuje salve raketa na ciljeve duž granice, ali i u pravcu Tel Aviva. Pre neki dan ekipa CNN-a umalo nije stradala u Sderotu.
Uslov Izraela za prekid vatre je da Hamas odmah pusti na slobodu sve taoce. Uslov Hamasa da pusti sve taoce je da Izrael obustavi napade. Sve u svemu, prekid vatre, a kamoli primirje, ne postoji kao opcija.
Nad obema stranama fronta lebdi pitanje: koliko će ovaj rat da traje?
Hotel „Enjoy“
Put nas iz ratne zone preko Jerusalima vodi na drugi kraj zemlje, do Mrtvog mora na granici sa Jordanom. Zaobilazimo Zapadnu obalu, za svaki slučaj, tako je odlučio organizator puta. Tu svakodnevno dolazi do okršaja između izraelskih bezbednosnih snaga, koje tragaju za „terorističkim ćelijama“ Hamasa, i Palestinaca koji prema podacima palestinske samouprave broje za mesec dana preko 150 mrtvih. Ne bi valjalo da se zateknemo između dve vatre, a i pitanje je da li bi nas Izraelci propustili na kontrolnim punktovima.
U mirnodopskim uslovima Mrtvo more koje napaja reka Jordan je jedna od obaveznih turističkih atrakcija Izraela – to je najniža tačka na zemaljskoj kugli, nalazi se oko 450 metara ispod površine mora. U mnogobrojnim luksuznim hotelima sada nema turista, u nekima od njih su smeštena lica interno raseljana sa juga Izraela.
U Hotelu sa za ove prilike ciničnim imenom Enjoy (uživaj) na samoj obali nalazi se preko 400 Izraelaca raseljenih iz Sderota i nekolicine južnih kibuca, uglavnom porodice sa decom koja jure po lobiju hotela i rade sve ono, što deca i inače rade.
Ljudi su otvoreni, hoće da razgovaraju. Velika je koncentracija tragičnih priča koje ispunjavaju vazduh. Pripadnici Hamasa su 7. oktobra upali na izraelsku teritoriju, pobili preko 1.000 civila i oko 400 vojnika i oteli 240 ljudi koji se sada nalaze u Gazi. Slike ovih bestijalnih zločina u svetskim medijima i u percepciji ovog rata međunarodnog auditorijuma počele su polako da blede, ali ovde, u hotelu Enjoy na Mrtvom moru, one su ucrtane na licima „gostiju“. I ne samo ovde: Izraelci ih svakog dana uvek nanovo proživljavaju.
U nizu priča o žrtvama, iskače jedna o otporu: pripadnici malog kibuca Magen uspeli su da organizuju odbranu i odbiju napad tarorista Hamasa. Stradao je jedan pripadnik obezbeđenja, nekolicina je bila ranjena.
Na prvi pogled se vidi da u hotelu ljudi nisu dobrovoljno okupljeni na jednom mestu. Postoji u svom tom prividnom haosu neki vojnički red. Kroz gomilu dece prolazi lepa, tanušna devojka sa pištoljem za pojasom i za njenu građu prevelikom automatskom puškom koja joj visi sa ramena. Toliko je mladolika, da se na prvi pogled čini da je i sama dete. Pištolje nose i neki muškarci, saznajem da su oni iz obezbeđenja kibuca.
Država je svima u hotelu obezbedila smeštaj sa doručkom i večerom u svojoj raznolikosti i ukusima dostojnoj platežnih gostiju koji ovde inače dolaze turistički.
Muškarci ne traže pomoć psihologa
Posle večere popunjava se velika terasa sa pogledom na more koje se ne vidi u mraku. Grupice sede za stolovima, pije se uglavnom voda. Ali se marihuana oseća sa svih strana. Niko ne prigovara, ljudi su pod stresom, proživeli su što niko ne bi trebalo da doživi.
Stupam u razgovor sa četvoricom mladića, od kojih trojica nose kipe poznate i kao jarmulke – kapice koje nose jevrejski vernici. Trojica su iz Sderota, jedan iz kibuca Reim, onog kraj kojeg je bio muzički festival Supernova Sukkot Gathering na kome su ubice Hamasa ubile preko 260 ljudi. Dvadesetjednogodišnji Šami iz Reima nije bio na festivalu. Kada je primetio šta se dešava sakrio se u jednom od mnogobrojnih bunkera, zapravo malih, betonskih, često veselo ukrašenih zdanja, iz koga je izašao tek posle 20 sati kada je došla izraelska vojska.
Momci ne govore dobro engleski, ali se sporazumevamo nekako. Svako od njih poznaje nekoga ko je ubijen ili otet, školski drugovi, nastavnici, rođaci. Na pitanje da li u hotelu imaju pomoć psihologa ili psihoterapeuta, odgovaraju potvrdno. Da li su potražili pomoć? Ne, muškarci ne idu kod psihologa. Kažem im da greše, da to nema veze a muškošću.
Deca Izraela
Pitam ih i da li su svesni smrtonosnog užasa koji njihovi vršnjaci i još mnogo mlađa deca proživljavaju u Pojasu Gaze. Oni mene pitaju da li ja imam decu. Da, dve ćerke. Pitaju me šta bih ja uradio da im neko naudi, da li bih ga ubio, ako mogu, bez obzira na posledice i nevine žrtve koje bi možda pritom stradale. Ćutim. Ne želim da odgovorim na to pitanje. Oni mi objašnjavaju da su sva deca koju je ubio i oteo Hamas deca Izraela.
Ja pomislim da su i sva deca koja stradaju u Gazi deca Palestine i da će posle ovih krvoprolića izrasti neki novi naraštaji za neke nove krvave obračune.
Šami me pita da li imam fotografije ćerki. Da. Da li hoću da mu ih pokažem. Vadim telefon iz džepa i otvaram galeriju. Na to jedan od njih počinje nešto žustro da priča na hebrejskom i hvata me za ruku. Objašnjavaju mi: Šabat je, ne smeju da gledaju ništa što je na telefonu. To važi za ortodoksne Jevreje. Vidim da većina visi na mobilnim telefonima.
Šabat počinje u petak sa zalaskom sunca i traje do subote kada padne mrak, a mrak počinje kada „plavi konac više ne može da se razlikuje od sivog“. U tom periodu se ne radi ništa. Šabat se tradicionalno provodi u kući, počinje sa gozbom u petak.
Niko od ovih ljudi Šabat još dugo neće provoditi kod kuće. I dugo, još veoma dugo će Izraelci za svaki Šabat misliti na „crni Šabat“ 7. oktobra. I niko se neće vratiti u svoje kibuce nedaleko od granice sa Gazom, dok god sa druge strane preti bilo kakva opasanost. A uklanjanje opasnosti koja preti ovim ljudima znači nastavak vojnih akcija Izraela protiv Hamasa i nova stradanja Palestinaca.
I tako u krug, već 75 godina, od kako je vođa cionističko-socijalističe Radničke partije David Ben Gurion Izrael proglasio državom.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka u penziji Rade Veljanovski ocenio je da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u gostovanju u Dnevniku RTS-a u četvrtak potpuno anulirao i porazio novinarku Bojanu Mlađenović, a time porazio i sam RTS
„Pitanje Generalštaba jedno je od največih primera kršenja zakona i korupcije. Ne postoji vetovatno ni u jednoj evropskoj zemlji da se zaključuje ugovor sa stranim investitorom i direktno navodi da ćete da prekršite zakon svoje zemlje", poručio lider Kreni-promeni Savo Manojlović
Aleksandar Dujanović od „slučajnog prolaznika“ u prilogu Studija B postao je državni sekretar u Ministarstvu zaštite životne sredine. Kojim putevima
Nakon hapšenja 12 osumnjičenih, koja su se dogodila u četvrtak 21. novembra, predstavnici vlasti i njihovi mediji počeli su svoju propagandu o tome kako je tužilaštvo „podleglo pritiscima sa ulice“. Dragan J. Vučićević se pita „Ko će da hrani decu Jelene Tanasković“
Inženjerska komora Srbije saopštila je da Sud časti prikuplja dokumentaciju koja je neophodna za utvrđivanje uzroka nesreće u Novom Sadu
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
