Izlaz uvis

Nemamo prava na sprdnju, pa ni na cinizam povodom bilo čijeg samoubistva. Čak ni kad čovek kao bivši ministar policije Vlajko Stojiljković sam od tog čina napravi čudno prizeman gest, kad oduzimanje vlastitog života stavi u službu političke debate, kao da pucanjem sebi u glavu samo želi da napakosti političkim protivnicima i donese nešto glasova svojoj stranci. On možda nije umeo dobro da objasni to što radi. Poveo se za praznim i lažnim rečima o junaštvu i izdaji, pomislio da nema krupnijih razloga od političkih, da se vredi ubiti protestujući protiv Đinđića i Koštunice, i tako je postao najveća zrtva izopačene klime totalne politizacije.

Plitkost i besmislenost obrazloženja u ogromnom su raskoraku s težinom jednog tako neopozivog čina a baš taj raskorak bio je osnovna odlika vremena koje valjda ipak prolazi. Ovo samoubistvo jednako je stvarno kao i svi ratovi iz protekle decenije, a i razlozi zvuče jednako lažno i neumesno. Ali, ako se tragedije maskiraju kao farse, ako nam se ukazuju kao nepotrebna i smešna zbrka, to ne znači da preko svega možemo da pređemo bez mnogo udubljivanja i razumevanja.

Neće se dogoditi ništa, niko neće protestovati niti će patriote osvetiti smrt heroja, kako se Stojiljković nadao, ali ovo samoubistvo je ipak izraz nečega važnog. Motiv verovatno dolazi iz mutnih dubina srpske istorije i tiče se mitskih predstava o stranoj sili i nepravdi, o domaćoj izdaji, o žrtvovanju i nepomirljivom otporu. Haški sud i izručenja okrivljenih trebalo bi da kod naroda prizovu i pokrenu stari, vekovima sticani refleks pobune. Na to je mislio Stojiljković povlačeći obarač na stepeništu Skupštine koja je usvojila Zakon o saradnji s Tribunalom.

Međutim, posle usvajanja zakona pitanje izručenja ima izgleda da bude razrešeno i prestane da izaziva patriotsko-izdajničke dvoboje. Dakle, ništa od pobune, ali procesi za ratne zločine sasvim sigurno će još godinama da traumatizuju srpsko društvo i opterećuju ga istorijom, možda i da truju domaću politiku i kvare odnose s Evropom i Amerikom.

Zakon je usvojen u atmosferi iznudice, spoljnjeg pritiska i unutrašnjih međustranačkih sukoba. Gotovo ništa što se u Srbiji govori na temu Haškog suda nije dobro promišljeno, uravnoteženo i primereno stvarnoj situaciji, a neki trajni izlaz se i ne nazire. Ni izručenja svih optuženih neće Srbiju odmah skinuti s liste zlobnih zemalja koje sanjaju o propasti Zapada. Amerika je, naime, tokom Miloševićeve vladavine suviše investirala u Srbiju kao neprijatelja i nije joj nimalo lako da se toga odrekne samo zato što je Beograd priznao poraz. Ta muzika je tako divna da mnogi u Vašingtonu vole da je slušaju opet i opet. Lako je moguće da ćemo uskoro dobiti istu onu dramu otpora, pritisaka i popuštanja kad na red dođe zahtev za otvaranje vojnih arhiva. A posle nešto drugo. To znači da niti će Koštunica biti u prilici da negde podvuče neku crtu, pronađe oslonac i pojavi se u ulozi čuvara nacionalnog dostojanstva niti će Đinđić uskoro moći da se oslobodi raznih uslovljavanja, dobije stvarnu pomoć i posveti se reformama.

Ako je predizborno obećanje DOS-a bilo da će napraviti dosadnu zemlju, to ne bi baš moralo da se ostvari tako potpuno da Srbija postane najdosadnija na svetu. A trenutno nam preti upravo to: beskonačno ponavljanje istog prizora, bez bilo kakvog kretanja. Čovek bez mnogo mašte može da zamisli kako cela ova prva decenija novog veka u Srbiji prolazi u beznadežnom koprcanju, u mučnom raspetljavanju istorijskih čvorova, u razmeni optužbi sa susedima, s drugim narodima, sa Zapadom, uz održavanje najveće od svih gnjavaža, a to je rasprava o dobrim i lošim Srbima. Ako se od te sudbine može pobeći, onda bi trebalo da razumemo najpre da je kasno za većinu sporova oko Haškog suda. Možda su nove vlasti mogle da zauzmu čvrst gard na samom početku i da odbiju izručenja, ali za to je trebalo da svi u DOS-u budu složni, a nisu bili i verovatno nisu ni mogli da budu. Trebalo je takođe ovde organizovati neka suđenja, a to niko nije ni pokušao i verovatno takođe nije bilo moguće. Izručenje Miloševića bilo je za Ameriku zaista važno, a Amerika je za postmiloševićevsku Srbiju bila toliko važna da se to gotovo nikako nije moglo izbeći. A kad izručite Miloševića, šta ima da se mislite oko ostalih?

Sad je sve to gotovo, uskoro će u Hag dospeti i preostali optuženi do kojih mogu da dosegnu vlasti u Beogradu. To znači da, šta god ko mislio o haškoj pravdi, ne možemo izbeći da priznamo da taj sud postoji i da nije nimalo nevažan za budućnost ove zemlje. Ne verujem da ima mnogo smisla da se Srbija teši time da se tamo sudi pojedincima, ali nije tačno ni da se sudi svim Srbima. Sasvim je verovatno, međutim, da će haške presude značajno uticati na opštu predstavu o tome šta se događalo u bivšoj Jugoslaviji tokom devedesetih i ko je za šta kriv, a ta predstava će svakako uticati na budućnost svih nas.

Čini mi se da smo sad stigli do tačke kad je neophodno ponovo snimiti situaciju i uraditi nešto hrabro i novo. Valjalo bi pronaći ono što Francuzi zovu „izlaz uvis“. To je ono kad vam se čini da su svi normalni putevi zatvoreni i da nema spasa, što Srbima nije novo i nepoznato. Kad se, dakle, već nismo oduprli pritiscima, kad smo izručili i bivšeg predsednika i sve ostale, kad ne možemo da kažemo da nas se ta stvar više ne tiče, kad znamo da ljudi ovde veoma pažljivo prate suđenje Miloševiću, kad se Hag već toliko bavi nama, nema druge nego da se i mi njemu posvetimo najbolje što umemo.

To sigurno nije najlepša prilika za promociju jedne zemlje, ali lepšu i veću nećemo imati. Ako Srbija ima nešto da kaže u svoju odbranu, ne treba da čeka božji sud, nego da iskoristi ovaj haški. Milošević je već pokazao kako se koristi ta scena i kako ima smisla ispričati svoju priču, makar i ne priznavao sud i ne verovao u njegovu pravičnost. On se ne može odbraniti jer njegova krivica postoji, ali nije ni takva ni tolika kao što misli Tužilaštvo, što važi i za nekakvu srpsku istorijsku krivicu u koju očigledno veruje zapadna i svetska javnost. Milošević se brani isključivo protivoptužbama, što ne umanjuje njegovu krivicu, ali uspostavlja izvesnu ravnotežu, uvodi u igru ostale aktere i verujem da onima koji prate proces pomaže da razumeju svu složenost kosovske epizode. Osim toga, on nastavlja svoj privatni rat protiv Zapada u kojem povremeno deluje veoma efektno, utoliko pre što nema nikakve izglede na konačan uspeh. Ali, ako znamo da on tamo, u očima zapadne javnosti, u značajnoj meri reprezentuje Srbiju, bilo bi dobro da sadašnja vlast u Beogradu malo proveri koliko od toga ima štete i koristi, i vidi šta se tu može uraditi.

Sasvim je izvesno da je Milošević u sudnici vidljiviji od cele jugoslovenske diplomatije i da svet o nama možda sudi više na osnovu onoga što govori on nego svi ostali današnji lideri. Ako je tako, krajnje je vreme da, recimo, premijer Đinđić, umesto što gleda da se što pre otarasi bede, počne o Hagu da misli kao o poslovnom ili marketinškom poduhvatu od prvorazrednog značaja. Ne velim da bi morao odmah da osnuje Ministarstvo za saradnju s Hagom, ali verujem da bi svakako bilo dobro da se jedna sposobna ekipa posveti izradi plana te saradnje. Pri tom se svakako ne bi trebalo uključivati u Miloševićev rat protiv Amerike, ne zato što Vašingtonu nema šta da se prigovori, nego što je to ćorav posao.

Osim izručenja, vlada bi mogla da se pobrine o odbrani optuženih, da sama pregleda i pripremi arhivu, da iskaže aktivno interesovanje za procese, da svetu pokaže da samo teži tačnom i pouzdanom utvrđivanju istine koja nije prijatna kao što misli Milošević, ali ni toliko užasna po srpsku stranu kao što svet veruje. Vlada bi trebalo da svetu pokaže pametnije i poštenije lice Srbije koja ne namerava ništa da krije, ne nastavlja nikakve ratove, ne štiti zločince, hoće da zna šta je kome dužna, ali ne želi da plaća tuđe račune.