Istorijski uspesi – Eno ga Pens, još kroz otvorena vrata Bele kuće, maše put aerodroma Dulles International. Javite potpredsedniku da je predsednik stigao kući

Legenda je rešila da odjaše:
Nemoj brate, ko boga te molim

Oh, nije se valjda heroj svakog udarništva umorio od samog sebe. To mi izgleda neverovatno, ali, eto, svako malo se kune da će da ode u istoriju i još ubeđen da je ostvario sve ciljeve, bio je i ovo i ono – kao da mi ne znamo šta je sve bio – a meni, ako je ovo samo delimično tačno, to liči na kapetana broda koji je rešio da i pre pacova siđe s palube.

Predsednik Srbije i lider Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić izjavio je ovih da će se na kongresu partije, početkom januara 2019. godine, povući sa njenog čela i tada će predložiti svog naslednika.

Gostujući na televiziji Hepi on je istakao da je pomogao da SNS napravi promene u političkim procesima u zemlji i da Srbija trasira svoj put, dodavši da „ljudi u Srbiji traže borce, one koji imaju hrabrost da nešto urade“.

Vučić je konstatovao da opozicija zamišlja da će doći na vlast 2020. ili 2021. godine i ocenio da se to neće desiti, jer će za predsednika SNS-a da izabere naslednika koji će „praviti dobre rezultate“.

Posle su na srećnoj televiziji bili mekani pornići tako da je ciklus pomenute televizije bio programski zaokružen.

Aman, par s dečje televizije još nije prošao ni predigru, majstor je tek skidao bele sokne, a oglasili su se statisti: u stilu, „nemoj brate ko boga te molim, većina nas je na tek na domaku prvog miliona, taman nas je lepo krenulo… a ti bi u istoriju, a mi na robiju“.

Posebno je zanimljiva Vučićeva izjava da je on pomogao da SNS napravi promene u političkim procesima u zemlji i da Srbija trasira svoj put. Ja odavno tvrdim da Srbija hoda, bolje reći baulja po tankoj ledenoj pokorici iznad mutne vode i da svaki neoprezni korak može da nas strmoglavi u tu vodu.

Političke promene slabo su vidljive, ako se odbaci agresivno samoreklamiranje, svaka ozbiljna analiza institucija bitnih za političku higijenu društva, pokazala bi da je došlo do nazadovanja ili da je u toku okamenjenje, stagnacija, svaki dan isplivavaju neki novi kadrovi skloni prevarama i laganju, a računi će tek stići na naplatu.

Kao na vašaru:
Jeftini radnici, a tek ženske…

Neće valjda opet, kao onomad, Vučić da utekne od plaćanja računa – prošli put je bilo ono oko ličnih računa za Infostan i struju – i da se povuče u predsedničke dvore umišljen da je ušao u istoriju kao čovek koji je Srbiju promenio nabolje, tvrdeći, kao loš trgovac na stočnom vašaru, da su naši radnici najjeftiniji i da će Srbija da plati svakom investitoru više nego što bi bilo ko za susednom tezgom ponudio. Još je Kinezima sladio naše devojke pozivajući se da se lično uvere u kvalitet i cenu robe.

On je stvorio uverenje da svaki dan u svakom pogledu sve više napredujemo i nema prava da se duri, čudi i iznenađuje što bi i narod hteo da učestvuje u toj blagodeti. On je stvorio očekivanja da će biti boljeg života i dok se to ne ostvari nema prava da se povlači u sjajnu izolaciju samozaljubjenosti svojim istorijskim uspehom koji nijedan iole pošten vašarski kantar ne može da izmeri.

Sve je to, gospodo moja, obično glumatanje i Vučić nikad neće abdicirati i odreći se partijske mašinerije koja mu garantuje moć. Sve kad bi on i hteo neće mu njegovi dati: tek su uzjahali, a na konja su se popeli tako što im je on lično držao lopovske merdevine, pare su tek počele da se obrću, vlast je tek dopola udarila u glavu, tek su se dokopali sinekura i poslova o kojima ne znaju ništa… pa ih, utoliko pre, rade sa zadivljujućom lakoćom.

Neće pogrešiti čitalac koji stekne utisak da sam nešto posebno besan i da sam uravnotežen cinizam ovaj put zamenio jetkošću. Živi smo ljudi i padam u iskušenje da predložim da novinarsku nagradu za borbu za ljudska prava i pošteno pravosuđe, koju će dodeljivati nedeljnik „Vreme“ i koja će nositi ime po našoj prerano preminuloj koleginici Tanji Tagirov, nazovemo još i „Niko mene ne bu jebal“. To je bila njena omiljena motivaciona poruka kada joj je bilo stalo da nešto istera na čistinu.

Kuriri Ace:
S kim si, takav si

Ovih dana me inače saleću kolege da im nešto kažem oko slučaja „Kurir“, ali živim u opravdanoj i istorijski dokazanoj bojazni da će se Vučić i Aleksandar Rodić pomiriti dok ja to kažem, novinar obradi, urednik odobri i medij emituje. Ne bi im bilo prvi put. I tad se setim Tanjine poruke.

Ali, đavo mi ne da mira pa stalno prizivam onu sliku Vučića u poseti Rodiću, u jeku transformacije premijera u predsednika, dakle neki april ove godine, samo što se ne ljube u lice belo – a možda i jesu – i pitam se ko je navukao Aleksandra Vučića da hodočasti hram prepoštenog Rodića, koji se eto, preko noći premetnuo u lopinu, reketaša, utajivača poreza… Nije valjda da Vučića službe nisu obavestile s kim ima posla, tim pre što su Rodićeva nepočinstva, kako nas sada informišu, stara gotovo deceniju.

Premijer, predsednik, služi i za to da afirmiše primere dobre prakse pa je mogao da poseti i „Vreme“, koje se na svu svoju sirotinju trudi da porez plaća redovno, a kredite otplaćuje redovno. A on zapeo „oću kod Rodića“ kao da je znao da bi ga u „Vremenu“ dočekali s onom Tanjinom besmrtnom porukom.

I za kraj, Vučić nam se vratio iz Amerike. Vučić je u direktnom uključenju u program Pink televizije rekao da je Pens učinio veliku čast srpskoj delegaciji time što ga je ispratio posle razgovora do kapija Bele kuće.

Pink još javlja da je Majk Pens na pisti aerodroma Dulles International, maše i dalje, iako je avion sa predsednikom uzleteo pre dva sata.