Studentski protest: Hrabrost da se misli sopstvenom glavom
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Političari su spremni da podstiču i da koriste moralizatorski diskurs zato što ih on oslobađa odgovornosti za tragične događaje i prebacuje je na leđa drugih, kao što su samohrane majke ili crkva
Ako vam gornji citat zvuči nekako odveć poznato, to jest kao direktna i zlobna aluzija na aktuelna dešavanja u srpskom društvu, onda je to, jelte, samo vaš problem: u stvarnosti, radi se o rečenici iz i te kako poučne i važne studije Moralna panika Britanca Keneta Tompsona (Clio, Beograd 2003). Oh, da, poglavlje iz kojeg sam pozajmio navedeni citat zove se „Ugrožena deca“, i deo je šire celine u kojoj Tompson razmatra fenomen sistematski raspirivane moralne panike glede „ugroženih porodičnih vrednosti“, o kojima tako rado – i tako demagoški – govore desničarski i populistički političari, ali takođe i popularna („tabloidna“) štampa ili crkveni krugovi.
Ovo, jakako, nije ni mesto ni povod za raspredanje teorijskih začkoljica u vezi s fenomenom „moralne panike“, o čemu je napisano onoliko knjiga. Zato hitamo ka srcu stvari, pošto nam se ono o čemu su Tompson i drugi autori pisali dešava pred nosom: upravo, naime, prisustvujemo narastajućoj bujici „moralne panike“ koja zaspravo već prerasta u svojevrsnu desničarsku/neokonzervativnu rekonkvistu, a sve povodom tragičnih događanja na beogradskim ulicama, onih u kojima su žrtve – a uglavnom i počinioci – bili maloletni školarci.
Ubistva i ranjavanja dece u apsurdnim međusobnim obračunima s razlogom su uznemirila javnost, i vlast se, prirodno, osetila prozvanom da „napokon nešto preduzme“. Dovde je sve savršeno logično. Problemi počinju čim se mrdnemo makar i milimetar dalje, ergo ka „rešenju“. Sva je prilika da dominantna socijalna ili politička imaginacija ne doseže dalje od naftalinskih (kvazi)ideoloških – ili naprosto patrijarhalnih, u najgorem smislu reči – retro-fantazama o tome da sva zla ovog sveta izviru iz onog tipično „modernističkog“ suviška slobode: da je više „reda i discipline“, sve bi nam bilo potaman. Ministar prosvete Slobodan Vuksanović, taj neumorni zeligovski, postojano starmali lik naše politike, dosetio se, u kooperaciji s takođe uvek lucidnim ministrom policije Jočićem, a uz podršku ostatka naše nepodnošljivo posvećene Vlade, da bi se problem mogao barem ublažiti tako što će žrtve biti egzemplarno kažnjene; dobro ste pročitali: žrtve, ne počinioci. Njima, naime, ubuduće ima biti zabranjeno da se u noćnim satima smucaju gradom bez roditeljskog nadzora (očekuje se ogroman priliv smorenih sredovečnih roditelja po rejv-žurkama…), a već se čuju predlozi da se i noćni život generalno nekako suzbije. Silom i zakonom, nego kako. Raspustilo se to, brate mili, da Bog sačuva, Sodoma i Gomora nam nisu ravni…
Pa dobro. Pošto je ministar Vuksanović zavapio za „javnom raspravom“ na tu temu, evo mu malog priloga, mada ne verujem da će se dati nečemu podučiti: takvi se rađaju naučeni. U ovoj inicijativi već u startu ima nečega montipajtonovski parodičnog: deca se bez izuzetka biju i ubijaju usred belog dana, pa je ministar rešio da ih noću drži u kući!? Hoće li ta mera, dakle, rešiti išta, osim što će mlade ljude od starta dresirati – neuspešno, ne sumnjajte – u poslušne regrute države-kasarne, u kojoj se dobro zna kad je povečerje? Jok, naravno. Jer problem i nije u noćnom tinejdžerskom landaranju – svi pristojni ljudi koje znam išli su u noćne provode kao klinci, pa im baš ništa ne fali – nego u količini i vrsnoći odavno ozvaničenog, neretko i javno obožavanog nasilja, kriminalnog i patološkog zla. Kada, međutim, sperete šljam sa ulica – one postaju bezbedne, noću koliko i danju. Setite se kako je to, recimo, izgledalo za vakta zloglasne Sablje. Sticajem okolnosti, znam priču jednog mladića koji je dreždao za šankom jednog od notornih „mafijaških kafića“: gazda ga umalo nije otpustio tokom vanrednog stanja, jer mu je sva klijentela bila ili u zatvoru ili u mišjoj rupi. A što se bezbednosti vaše dece tiče, najgore što se moglo dogoditi u naprasno šarmantno „opusteloj“ – dakle: uljuđenoj – varoši, bio je, recimo, peh da ih, za kišnih večeri, neki automobil isprska u prolazu. Hoću da kažem da je ova jednačina prilično jednostavna: ako je mafijaški ološ taj koji pravi probleme – a jeste – treba ga ukloniti sa ulica. Sve drugo je „trla baba lan“. Ako su od ološa napravljeni idoli – to se bolesno stanje najbolje demontira i razgrađuje tako što idoli lepo odu na „službeni put“. A (pro)pale idole baš niko ne voli i ne ceni…
Zašto se, dakle, umesto jednostavnih, razumnih i efikasnih rešenja nudi slepa, brahijalna, sterilna i jalova represija nad nedužnima, koja ama baš ništa ne može da popravi, koja je, štaviše, apoteoza „statusa quo“? Stvar je, bojim se, svetonazorne naravi: zbunjeni i nesnađeni, ali zato pretenciozni i napaljeni neokonzervativci koji vladaju Srbijom, za udar u srce problema nemaju ni snage ni volje: umesto toga, njih i ovde zanima samo ideološki šićar, kolateralna korist od tragedije, ne bi li se uz njenu pomoć lakše progurale bizarne ideje o retrogradnom preuređenju društva. A kakav je ideal kojem teže? To je društvo u kojem se noću spava, a danju se izvršava „dnevna zapovest“. U toj podeli uloga oni su mrgodni, strogi ali pravedni kaplari, a i mi „odrasli“ i naša deca nismo drugo do krotki redovi. E pa, neće moći: svi ćemo civilno da služimo!
Udobno je biti vođen. Pružiš ručicu i ideš kuda te vode. Ne misliš. Ne pitaš. Prepuštaš se. Slušaš vođu. Ne izlaziš iz samoskrivljene nezrelosti. Studenti Srbije to odbijaju
Gradonačelnik Novog Sada Milan Đurić sugrađane naziva „oholim i osionim“ zato što traže odgovornost i pravdu zbog tragedije na tek rekonstruisanoj železničkoj stanici. Ovakve izjave izazivaju bes i sablazan
Tokom blokada u petak samo ludom srećom niko nije poginuo. Ali, fitilji su sve kraći. Tako to biva onde gde vlast ima samo jedan princip – da ostane na vlasti
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić upravo je nacrtao mete na leđima studenata koji traže pravdu blokiranjem fakulteta. Treba li sada da vajne „patriote“ potežu štangle, noževe i bejzbol palice na ove momke i devojke optužene da su gramzivi plaćenici
Srednjoškolce je nemoguće zaplašiti, jer ih nije briga za posledice, iako su ih svesni. Svaki pokušaj pritiska na njih rezultiraće samo još većim buntom. Nemojte ih potcenjivati
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve