U strahu da bi veliki onlajn trgovci mogli da unište njihovu dezorganizovanu trgovinu, Indusi su došli na neobičnu ideju. Zabranili su bilo kome ko ima inventar da direktno trguje sa građanima. To znači da ne možete kupovati robu od proizvođača, skladištiti je i onda je prodavati i isporučivati kupcima internetom. Ako ste u takvom biznisu i želite da radite u Indiji, morate da nađete partnera koji se bavi samo onlajn prodajom i nema svoju robu u magacinu.
Zvuči dosta čudno, neko bi rekao da je u potpunoj suprotnosti sa idejom efikasne trgovine na internetu, ali u Indiji misle da bi sve drugo bilo pogubno. Veliki trgovci poput Amazona i Volmarta bi navalili na tržište i kupovali bi i prodavali robu po damping cenama, koje ostali trgovci ne bi mogli da prate. Ubrzo bi lokalci propali pa bi kompletan indijski ritejl bio u rukama stranaca, što ta zemlja ne namerava da dopusti.
Granica je postavljena na 25 odsto, toliko robe neka firma može da proda preko jednog trgovca, a ako se taj volumen prekorači, plaćaju se takse i penali. Zamenjeno je ranije pravilo da niko ne može da ima više od četvrtine udela na tržištu jer je procenjeno kao nedovoljno efikasno.
To nije odvratilo velike lance od indijskog tržišta, ali ih je primoralo da nađu lokalne partnere preko kojih će trgovati. I tu ima dodatnih ograničenja, svaki vlasnik „pijace“, odnosno servisa za onlajn trgovinu mora svim akterima na tržištu da ponudi istu uslugu pod istim uslovima, nema povlašćenih kojima bi takva pozicija donela prednost nad konkurencijom.
Daleko od toga da je Indija odbranila svoje trgovce ovakvim merama. Pokazalo se da veliki igrači imaju dribling za svaku situaciju, pa tako i za ovu. Amazon je počeo da kupuje udeo u robnim kućama i onlajn trgovinama, na ne baš transparentan način, čime su zaobišli propise, a svojim partnerima omogućili su da do robe dođu po povoljnijim cenama od konkurencije te da daju bolje popuste onlajn.
Najveća opasnost, zapravo, preti od veličine Amazona i Volmarta. Oni su u stanju da kupe velike količine robe odjednom, praktično ceo nečiji stok, ako ne i svu proizvodnju unapred i da na tržište izađu sa cenom nižom od bilo koje konkurentske. Kada spuste marginu profita na 0,3 odsto, recimo, onda plaćaju minimalan ili nikakav porez na dobit. Tako dobijamo firme čiji se promet meri u milijardama, a porez u milionima, jednocifrenim. Vrednost kompanije ide u nebesa, što vlasnike čini milijarderima, a država ostaje kratka za porez. E, to se Indiji ne sviđa, kao što joj se ne sviđa da se broj zaposlenih i broj preduzetnika u trgovini desetkuje, dok oni koji rade za velike lance primaju minimalac. Što je siguran put u osiromašenje društva, za račun globalnih kompanija.
Ni to nije sve. Budući da su investirali, netransparentno, u partnerske firme, u Amazonu su na više menadžerske funkcije postavili svoje ljude. Sve je pripremljeno da potpuno preuzmu posao onog trenutka kada Indija popusti i promeni zakone, pod pritiskom „realnosti“.
Ako se ovakve stvari dešavaju na tržištu većem od milijardu ljudi, onda je srpsko tržište mačji kašalj, naročito ako niko ne razmišlja o tome da lokalne servise treba zaštititi, čak i kada je to sasvim u suprotnosti sa logikom digitalizacije. Poznavaoci kažu da to što većina nas ne razume baš najbolje kako onlajn svet funkcioniše, za rezultat ima to da smo spremni da zlato menjamo za ogledalce. Izgleda da u Indiji ne žive Indijanci.
