Pravila stare, preinternetske igre su jednostavna: deca se podele u dva tabora, žandarme i lopove, pozitivce i negativce, lopovi beže, žandarmi ih jure i kada ih stignu viknu „jen, dva, tri, žandar si ti!“ Lopovi tada, socijalizovani tim magičnim rečima, prelaze u redove žandarma i uključuju se u potragu za kriminalcima. Žandarmi postaju sve jači, lopovi, čije je istrebljenje cilj igre, sve slabiji.
Po jovanjičkim pravilima, međutim, koja su danas na snazi u Srbiji, lopovi jure žandarme, kada ih stignu prozbore „tri, dva, jedan, lopov si izvanredan“, žandarmi tada prelaze u lopovsku trupu sa kojom jure druge žandara da ih preobraze. Nije čudo da neka nova deca u naprednjačkoj Srbiji u kojoj su negativci pretvoreni u pozitivce, a pozitivci u negativce, hoće da se priklone lopinama i ostalom ološu jer gledaju s kolikim se uvažavanjem prema njima odnose predsednik države i ministri, dok se obrušavaju na poštene žandarme koji su ih stavili iza rešetaka. Privremeno, dakako.
Naravno da je ovde reč o inspektorima i policajcima Četvrtog odeljenja za borbu protiv droga beogradske policije Slobodanu Milenkoviću, Dušanu Mitiću i Milanu Isakovu i vlasniku „fabrike droge Jovanjica“ Predragu Koluviji koji im se smeje u lice. Nije čudo, kada predsednik Republike banalizuje uzgoj na njegovoj planataži marihuane najveće u Evropi, na kojoj je Vulin plevio paradjz, za koju je Gašić očigledno znao, a koju su obezbeđivali pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i BIA.
Slučaj „Jovanjica“ je slika i prilika naprednjačke Srbije u kojoj su vrednosti okrenute naglavačke, u kojoj lopovski šljam uživa zaštitu ljudi na vlasti sa kojima je u talu, u kojoj se smenjuju tužiteljke koje su otkrile korupciju u EPS-u i inspektori koji su razotkrili firmu za štancovanje skanka.
Nasilnička je to igra koja se igra po surovim pravilima, u kojoj zakon nije jednak za sve, u kojoj nepošteni melju poštene sa ciljem da se okanu poštenja, da i staro i mlado uvidi da hrabrost i intergritet u naprednjačkoj zemlji ne samo da se ne nagrađuju, već da su mane koje mogu da koštaju i glave.
U naprednjačkom društvu neguju se kult korumpiranih duša, hod pognutih glava, držanje jezika za stisnutim zubima, privilegovane kaste koje su iznad zakona, a njegov himnični poklič mogao bi da bude onaj stih Bore Čorbe „za ideale ginu budale“.
Stvarno se čini da su budale oni koji na uštrb lagodnosti sopstvenog života i bezbednosti dižu glas protiv igre u kojoj lopine ganjaju žandarme. Ali šta će, neki naprosto ne mogu drugačije.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
