Od početka invazije na Ukrajinu, a kad bolje razmislim – od moje osnovne škole, plaše nas unutrašnjim i spoljnim neprijateljem. Protiv nas se neprekidno, kako su političari od Tita naovamo govorili, vodi “specijalni rat”. Zato su na časovima ONO i DSZ, tokom vojnog roka, tokom Dnevnika, stalno upozoravali da neprijatelj vreba i da se spremamo kao da će sutra početi konvencionalni rat. Kad je stvarno počelo, poklali smo se međusobno, a zatim i sa celim svetom.
Danas sve češće od istih oficira, bezbednjaka, političara, ukratko mutivoda iz devedesetih slušam tu istu priču, samo je savremeni izraz “hibridni rat”; to mu dođe kao onaj specijalni, samo modifikovan, skriveniji i podliji. Neverovatno je kako ti stratezi naših poraza i sramota, osokoljeni prestankom rada svih pravosudnih organa (domaćih i stranih) koji se bave odgovornošću za ratove devedesetih, migriraju od televizije Hepi, preko Pinka i konačno stižu do RTS-a. Samo, istine radi, jedan od njihovih šefova, Jovica Stanišić, kojeg više niko ne pominje, inače načelnik SDB u Srbiji, još čeka presudu u Hagu gde je u svojoj završnoj reči priznao da je radio za CIA od 1992. Ko su onda ovi mali Stanišići koji su ispali iz njegovog šinjela i razmileli se danas plašeći nas hibridnim ratom? Biseri koje prosipaju u formi ekspertiza očigledno služe nekakvoj svrsi. Samo prošle nedelje gledajući TV program mogli ste saznati ko nas sve napada u ovoj neprestanoj borbi sa silama mraka i bezumlja, kako je govorio pokojni tata Slobodan.
Na prvom mestu svakako je Hrvatska tajna služba. Jedan od naših stručnjaka je na televiziji otkrio koliko daleko ide ta prefrigana i namazana politika Latina iz komšiluka. Naime, tokom Svetskog prvenstva u Kataru naši mediji su oduševljeno prenosili fotografije i snimke nekakve sisate starlete, navodno vatrene navijačice reprezentacije Hrvatske. Ona se čak družila sa našim devojkama, kršila svesno propise o odevanju, sevala sisama i dupetom svesno mameći naše momke, navijače, kojima onda, po rečima ovog bezbednjaka sa televizije, opada nacionalni moral i oni su skloni dezerterstvu i gube ratni elan. Ne veruj Latinima, naivni Srbine, čak i kada ti sise i dupe pokazuju! Verovatno negde vrebaju ustaše koje odmah skaču za vrat da kolju. Da ludilo bude veće, ovakvu glupost je prvi put lansirala Doris Dragović objašnjavajući u ratno vreme kako su hrvatski branitelji puštali četnicima njene pesme/pisme/pjesme, pa su onda lakše ubijali četnike opijene pjesmom/pismom poput Odisejevih mornara koje su tako mamile sirene.
Kapiram da jačina dejstva ovog nekonvencionalnog oružja zavisi od dimenzija, ali ne znam kako se dotični gospodin na televiziji brani od uticaja Hrvatske tajne službe. Pričalo se da su nam u JNA davali brom da se spreči erekcija, ali danas je možda tehnika uznapredovala. Ukratko, ako vam se diže na one starlete po stadionima, imate problem i onda valjda treba da gledate Pink i Hepi da se vratite na domaća siseta i dupeta.
Razorne posledice odmah su registrovane. Naš vrhovni komandant je u jednom od obraćanja izneo zaprepašćujuće podatke da gotovo 11 odsto navijača, uprkos apelima, navija za Hrvatsku, što je nemoguće objasniti racionalnim razlozima. U Srbiji je 20 odsto nesrpskog stanovništva, u Vojvodini čak 30 odsto, ali čak je i Đuka zaključio kako je nenormalno navijati za genocidni narod. Svoj trijumf hrvatski fudbaleri su proslavili pevajući ustaške pesme, dakle, onaj čika je bio u pravu. Pitam se samo kako izgleda taj upitnik za koga navijate i da li je neko plaćen da sprovede to istraživanje. Ključno pitanje glasi: a koga, u stvari, boli ona stvar za koga ljudi navijaju, ali valjda i taj bol spada u hibridni rat. Tako smo pre preliminarnih rezultata popisa stanovništva, iz prve ruke dobili popis navijača.
A onda se baš zakuvalo. Grupa ljudi pod maskama je krenula put Kosova, tačnije Jarinja, noseći znamenja Srbije i Rusije. Tu se odigrala na društvenim mrežama ispraćena “Bitka kod Jarinja”, gde se ti maskirani Srbo/Rusi koškaju sa našom policijom, prvo se u stvari raspravljaju da li da odu ili ostanu, a zatim izvedu proboj naroda i pretrče 20 do 30 metara. Onda je priči kraj jer su sa druge strane administrativne linije i kosovski specijalci i KFOR. Ovu pokaznu i združenu vežbu javne i tajne policije ljudi su delili na društvenim mrežama, a čini mi se da se televizije nisu primile ili je stigla takva direktiva. Opet sam se setio istorijske izjave kojom je opisan rat u Sloveniji: “Oni kao hoće da se otcepe, a mi im kao ne damo”. Nažalost, posle tih igrica obični ljudi, a ne ovi sa fantomkama, gube glave u još jednoj turi ratova. Ovi sa fantomkama posle postanu građevinski preduzimači, biznismeni i ugledni članovi društva. U hibridnom ratu, baš kao u pravom, neko se uvek brzo i nekontrolisano obogati.
Zato je tu naša policija, koja je predstavila nacrt zakona kojim se uređuje njen rad. Kamere, biometrija, uopšte fascinacija savremenom tehnologijom je važan deo novih propisa. Nažalost, ni stručnjacima nije baš jasno gde se i u kolikoj meri narušava pravo na privatnost. Zarad bezbednosti i efikasnog rada policije, građani mogu biti praćeni čak i kada se protiv njih ne vodi istraga. Ukratko, civilni mehanizmi kontrole rada policije su još slabiji. Nismo sigurni ko sve prikuplja podatke o nama i sa kojom namerom. To je osetljivo i suštinsko pitanje ograničavanja i ugrožavanja naših sloboda. Zato neozbiljno zvuči pravdanje policije da građani nisu dobro razumeli, da hitna procedura ne znači da će policija “tek tako” upadati u njihove kuće i stanove u potrazi za kriminalcima.
Postoji opravdan strah da vanredne i hitne mere ne postanu uobičajene. Konačno, zar nije obećano da se u parlamentu više nikada neće sazivati sednice po hitnom postupku radi rasprave o budžetu, pa se upravo to desilo, samo što još i pisarnica nije radila. Znači, kuc, kuc, ko je – policija! Čini mi se da u ovom takozvanom hibridnom ratu neko u Srbiji neprekidno i dosledno ratuje protiv zdravog razuma svojih građana sa priličnim uspehom.
