Goce Vesić, merač zasluga

U ovih pedesetak godina promenio sam mnogo adresa, a život je tako uredio da sam najduže u kontinuitetu stanovao u ulici nazvanoj po jednom običnom sremskom selu. U Zagrebu sam, pak, živeo u ulici, zapravo aleji, nazvanoj po partizanskom pilotu i potonjem vojnom odličniku Viktoru Bubnju; nije da sam tada baš mario za to ko je bio Bubanj Viktor, sve dok nije nestalo tog imena, a i zemlje kojoj je služio, a bogme i mene iz tog grada, pa sam na koncu i jednu knjigu objavio njoj u čast, toj ulici nestaloj mada postojećoj. Živeo sam i u ulici Klare Cetkin u Zemunu, lepo je to ime i časna biografija, mada nemam pojma „šta je Klara C. ikada učinila za Beograd i Srbiju“. Kao ni onaj pustahija ruski Mihail Ljermontov, u čijoj sam ulici takođe obitavao. Moj novosadski bulevar, pak, posvećen je jednom pomalo apstraktnom pojmu Oslobođenja, mada se za mojih ranih dana, jada i radova zvao po 23. oktobru, danu jednog sasvim konkretnog oslobođenja tog grada od jedne sasvim konkretne pošasti. Dok mu ime, eto, nije promenjeno, tačnije „uopšteno“, va-

ljda s pitanjem: „a šta je taj 23. oktobar 1944. ikada učinio za Novi Sad“?

Imam ja još adresa u biografiji, oho-ho, bez brige, čak i jednu londonsku, gde sam nekih dva meseca živeo u stanu blizu stanice Angel, u ulici koja se zove Chapel Market. Gle, sasvim logično, jer su u njoj i crkva i pijaca. O, sveta anglosaksonska pragmatičnosti i zdravi razume, pozdravljam vas i ovom prilikom!

Ne znam kako se zovu ulice bitne u životu građanina Gorana Vesića – koji je sada Nešto Važno u beogradskoj administraciji – a pravo da vam kažem, ne znam ni ko je taj Goran Vesić. Mislim, ne kažem da ne znam za njega – znam, dobrih dvadesetak godina; samo kažem da nemam pojma ko je i šta je. Uvek je, doduše, bio tu negde, obično blizu izvora novca i moći, ali moja priprosta pamet, neformatirana za ova postmoderna zanimanja, nije nikada dobacila tako visoko da razume nešto što bi, čini mi se, trebalo da bude načelno lako i jednostavno objašnjivo: šta zapravo radi taj čovek? Kako se uopšte zove njegovo zanimanje, onako na srpskom, u jednoj, najviše dve reči (ono kao pekar, lekar, apotekar…)? Sećam ga se iz nekih davnih situacija, recimo, iz nekog razloga sam upamtio da je zujao hodnikom gore-dole sa mobilnim na uvu tokom suđenja Slavku Ćuruviji 1998. u Sudu za prekršaje u Masarikovoj (a i taj Tomaš Garik Masarik, jbt, šta je taj ikada učinio za Srbiju i za Beograd?!), valjda zato što je u to vreme važio za nekakvog Đinđićevog operativca opšte prakse. Kasnije je u nekom trenutku pomalo nestao iz naših života (mada mu je i dalje, ne sumnjajte, dobro išlo…), kanda nije bio kod Tadića u velikoj milosti, pa se posle nešto nudio Đilasu, da bi vaskrsnuo, nikada veći i važniji – i podjednako misteriozan glede toga čemu uopšte služi, a uz to i ne radi – u naprednjačkom „Kolac & konopac united.“ timu za Beograd, onaj na vodi i onaj iznad nje. Od tada smo više nego uredno obaveštavani o njegovim (hiper)aktivnostima, mada meni i dalje nije jasno šta je to zapravo i čemu (dobrom) to služi? Možda neko drugi zna, ne bi bilo zgoreg da nas prosvetli.

Zašto vam sve ovo pričam, a i šta sam se natovrzao na čoveka? Ama nisam, građaninu Vesiću želim dobro zdravlje i ličnu sreću svake vrste. Nego mi je zanimljiv „u svetlu“ najnovijeg beobisera iz njegove/njihove napredne kolekcije: sprema se, naime, preimenovanje novobeogradske ulice Goce Delčeva u Bulevar maršala Tolbuhina, a Pohorske u Ulicu generala Ždanova. Na gunđanje građana koji niti tome vide smisla niti im se mili da menjaju lična dokumenta zbog još jednog u nizu sumanutih hirova svih mogućih gradskih vlasti od 1990. do danas, Goce je Vesić mudro priupitao: a šta je taj Goce Delčev uopšte uradio za Beograd i Srbiju, pa da ovde ima ulicu? Naprotiv, bio je „probugarski i antisrpski nastrojen“. O Pohorju se Goce Vesić nije eksplicitno izjašnjavao, valjda je procenio da je sasvim jasno da je i ono bez većih zasluga. Za razliku od Tolbuhina i Ždanova, koji su sudelovali u oslobađanju Beograda od nacista. Pa je zato red da im se odužimo ulicama, je li tako? Tako je.

Hm, čudim se da to nismo uradili još mnogo ranije? Ah, da: imali su već oni „svoje“ ulice decenijama, ama su im oduzete, u mizernom revizionističkom žaru. Zar onda nije u redu da se ispravi nepravda, da se stvari vrate u pređašnje stanje? Megjutoa, jok: maršalu i generalu se ne vraćaju „njihove“ ulice (trenutno Makenzijeva i Resavska), nego ih meću na neke sasvim druge – koje, nota bene, 1944. nisu ni postojale – a iz njih se „isteruju“ neki novi nepodobnici, oni za koje je nepoznati genije (sam Vesić?) procenio da politički najmanje koštaju: neki pradavni Makedonac i jedna skijaška padina u Sloveniji. Lake mete! Glupo je to koliko i ružno, ali ne očajavajte, Makedonci i Slovenci: jednom će i ta nepravda biti ispravljena, kad to nekome bude politički zgodno, ali ne tako što će ovim konkretnim novobeogradskim ulicama vratiti imena, nego će ih posejati sasvim negde drugde, tako što će opet oduzeti imena nekim sasvim desetim ljudima ili toponimima, kojima će onda… Shvatili ste princip; princip se ne zove Gavrilo, nego se zove ludilo, nasilje i samovolja bez kraja i konca. A siromah Vesić Goce, tjah, nije on tu nešto mnogo kriv, on samo radi ono što najbolje zna i što ionako radi celog života; možda jednom i shvatim(o) šta je to, valjda i to ima neko ime.