Dok ovih dana teku novi nedostojni melodramatski zapleti oko dvadesete godišnjice sistematskog ubijanja više hiljada ljudi u okolini Srebrenice, te toga kako će se prema svemu tome postaviti država Srbija i njene institucije, možda nije loše zaviriti u jedan aspekt stvari o kojem se, koliko vidim, ne govori i koji se ne promišlja, bar ne javno. Ne tako davno, nije se moglo dihat’ od parapatriotskog licitiranja brojem srebreničkih žrtava: kako revizionistima-entuzijastima nikako nije odgovaralo da ih bude oko osam hiljada, taj se broj stalno raznim vrstama faktualnog inženjeringa smanjivao, na kraju ih je došlo do „nekoliko stotina“, valjda s tendencijom otklizavanja prema nuli. Međutim, šta? Em što tu priču niko ozbiljan nije kupio jer je bila šuplja na razne načine, em što se jasno pokazalo da licitiranje s brojem žrtava ništa bitno ne menja u prirodi tog zločina. A zašto ne menja? Daću vam lako razumljiv primer. Svojevremeno je važilo da je u Jasenovcu stradalo oko sedam-osam stotina hiljada žrtava, najviše Srba. Po svoj prilici, taj je broj bio višestruko uvećan, i sada je manje-više prihvaćeno da ih nije bilo više od stotinak hiljada. I, da li je to išta izmenilo u percepciji istorije? Naravno da nije. Jasenovac i slični logori i dalje su mesta genocida, a NDH je genocidna tvorevina, s razlogom skončala u ništavilu. Suština je u genocidnoj nameri i praksi, a ne u tačno utvrđenom nivou „produktivnosti“, morbidno rečeno.
Da se razumemo, ovo nije tekst „o Srebrenici“: em jerbo sam o tome rekao vaktile što sam mislio da treba reći, em što je o aktuelnom aspektu (zlo)upotrebe srebreničkog zločina sva prava pitanja pametno i pošteno u prethodnom broju „Vremena“ postavio Filip Švarm. Ovo je, dakle, tekst o nečemu drugome, mada sa Srebrenicom neizbežno kobno i tesno povezanom: o reči genocid, i „našem“ paničnom strahu od nje.
Promena težišta je, dakle, u tome: više se uglavnom ne ratuje oko broja žrtava, nego oko definicije zločina: neka ih bude koliko god treba, samo da to ne bude genocid! Čini se da bi naš politički, intelektualni i medijski patriotsko-državotvorni mejnstrim danas s oduševljenjem prihvatio ovakvu trgovinu: mnogo je, bre, osam hiljada sa genocidom, evo, dajte neka ih bude i duplo više, dakle, šesnaest hiljada – ali bez genocida! Zvuči vam neukusno, morbidno, nihilistički? Naravno, kako bi drugačije moglo biti kad je u pitanju poigravanje brojem žrtava i prirodom zločina? Megjutoa, ja samo izvlačim logične konsekvence iz onoga što se radi.
Šta je, dakle, u korenu ovolikog straha od reči „genocid“? Naravno, daleko od toga da bilo ko voli da ga s njom povezuju. Ali, kao da u našem slučaju osećam prizvuk nekog indikativnog viška koji me na nešto jako, jako podseća… Na šta tačno? Hajde da se vratimo tridesetak godina unazad. U vreme zakuvavanja nacionalističkih strasti kao uvoda u raspad Jugoslavije, krenula je i priča – u osnovi „kafanska“, ali inicirana i podržana i od nekih vajnih istoričara i drugog nacionalističkog krema – o nekakvoj „genocidnosti hrvatskog naroda“, zbog Jasenovca i NDH uopšte. I džaba je svako iole razuman govorio da je sama ideja o urođenoj fašistoidnosti i genocidnosti bilo kojeg naroda sama po sebi upravo fašistoidna, nešto je od toga ipak ostalo, nešto kao da se uvuklo u naš centar za fobije… Kao da se u svesti statističkog srpskog everymana otvorio pomalo šizofren odnos prema toj reči, koja da je sa „nama“ i tesno povezana i sasvim nam je strana istovremeno: kao da „mi“ jesmo nekakvi sudbinski primaoci genocida, dakle njegove žrtve, ali samim tim nikako i nikada ne možemo biti davaoci genocida, to jest počinitelji… I sada, najednom, neko presuđuje da je nešto što smo „mi“ počinili – genocid?! Pa ne može, bre, to se protivi samoj našoj jednom zauvek zadatoj autodefiniciji, te je otuda naprosto s onu stranu mogućeg… Okej, jesmo ih pobili, možda i više nego što kažu, ali daj da se to nazove bilo kako drugačije!
Suština te fobije je u duboko, gotovo nesvesno usvojenom verovanju u mit o kolektivnoj krivici, s tim da je ona, krivica, trebala da bude namenjena drugima, ne „nama“. U stvarnosti, međutim, ni Nemci posle Holokausta ni Hrvati posle Jasenovca ni Srbi posle Srebrenice nisu „genocidan narod“ jer takvi narodi naprosto ne postoje. U redu, u Srebrenici je, po relevantnoj presudi, počinjen genocid, ali sorry, ekipa, ja nisam počinio nikakav genocid, mada sam Srbin. Niste ga, sva je prilika, počinili ni vi koji ovo čitate. Kada izađem na ulicu, u autobus, u prodavnicu, u bioskop, susrećem se s velikim brojem ljudi od kojih ogrooooomna većina nije počinila nikakav genocid. Mi kao građani, dakako, snosimo političku i moralnu odgovornost za loše stvari, ali to je nešto drugo, o tome je odavno „sve“ napisao Karl Jaspers u „Pitanju krivice“.
Ne bojte se, dakle, reči genocid, jer ona vas ne optužuje ni za šta osim za ono od čega vas ionako niko i ništa ne može osloboditi. Od nje treba da strahuju samo oni koji su genocid činili, ili ga politički pokrivali. Neki od njih su, da, u vrhu ove države. To što su (opet) tamo, to već jeste naša odgovornost, ali to je sad drugi par rukava. Za ostalo će morati sami da se pobrinu. Nismo mi bili na istoj strani kada su ubijali ili pravdali ubistvo, nismo ni sada kada treba da se plati, pa bi banda rado da nam svima uvali svoj genocid kao nekakav solidarni porez.
