Moram da priznam da me iznenadilo – mada, realno, nije trebalo – koliko je medijske pažnje diljem Jugoslavije izazvala nedavna trideseta godišnjica poslednjeg kongresa Saveza komunista Jugoslavije. Onog koji se završio brodolomom partije poistovećene s državom, pa je i država, s malim vremenskim odmakom usled mnogo jačih sila inercije (i sinergije), sledila njenu sudbinu. Onog sa kojeg je, živo se sećamo mi matoriji, uplakana Sonja Lokar iznela čitavu Sloveniju, a te su suze ljubljanske delegatkinje bile, kako god okreneš, izraz žala za zajedničkom zemljom.
Nije li to neobično? U tom trenutku Jugoslavija još uveliko postoji i sve njene institucije naizgled normalno funkcionišu. Ne, nije neobično: radi se samo o moći anticipacije, ne čak ni ekstraordinarnoj. Sentimentalna slovenačka komunistkinja je prepoznala klicu raspada i smrti, to je sve.
Da je bilo do mene, tu bih godišnjicu prespavao, nema šanse da bih je se setio; valjda zato što nisam bio član SKJ i što nisam u ona vremena baš ljubio tu ideologiju, koja je tih dana ionako uveliko bila mrtva i sahranjena u svim svojim aspektima, boljim i gorim. Ne sećam se da je odumiranje SKJ u meni tada izazvalo bilo kakvu emociju, možda samo osećanje da se desilo nešto neminovno. Zato tog datuma nema na mojoj intimnoj mapi raspada Jugoslavije, mada ćete na njoj naći i „objektivno“ mnogo manje značajne događaje i mnogo sitnije prekretnice.
Kako god bilo, nije mi ovde do raspredanja starih, muzejskih priča o davnim ljudima i događajima, još manje do lamentiranja nad tim da li je sve to moglo da izgleda nekako drugačije, da krene nekim drugim putem… Sve su to naposletku zaludna posla, jer alternativne istorije naših života stanuju samo u romanima i serijama, a u stvarnosti – to nam je što nam je. Umesto razmatranja prošlosti, ono što u meni izaziva sećanje na dane i prilike u vreme raspada SKJ zapravo je – sećanje na sadašnjost. To jest, spoznaja da prošlost ovde nikada ne prolazi, jer za to nema „sistemskih“ pretpostavki. Jednostavnije rečeno, i dalje svugde po Jugoslaviji svakog dana neka „sonja lokar“ odlazi odnekud u suzama, dok neki miloševići trijumfalno preuzimaju kontrolu nad svime. Ili se dešava obrnuto, ali to već mnogo, mnogo ređe… Najčešće upravo u domovini Sonje Lokar. Ali, ni tamo ne uvek: evo je u Ljubljani pala vlada Marjana Šareca, što može dovesti, između ostalog, i do povratka zlokobnog Janeza Janše na vlast. Nije da je to mnogo verovatno, ali ipak: ispada da je Slovenija skoro trideset godina pod permanentnom pretnjom Janše, koji se od pritvorenika bornirane JNA koji nedužno jede ćuftu u kasarnskoj ćeliji lako transformisao u zlu kob tamošnje politike.
A kako je drugde, kad krenete niz Autoput Bratstva i jedinstva? Ne vladaju li Hrvatskom ideološki baštinici poraženih snaga iz Drugog svetskog rata? Nisu li kod nas, a bogme i u pola Bosne, na vlasti oni koji su počeli svoje neslavne karijere kao najgori četnici-kokošari? Nisu li od Makedonije celo jedno desetleće pravili sprdnju palanački klošari iz VMRO?
Pa opet, kad pogledate, koliko god sve to okolo „desničarski“ zvučalo, svaka se vlast na ovim prostorima u bitnoj meri oslanja na „kadrove“ formirane u Savezu komunista Jugoslavije. Političke i druge strukture svih vrsta premrežene su tzv. bivšim komunistima. A ko je na drugoj strani, u opoziciji, među kritičkom inteligencijom etc.? Gle sad, i tamo sve vrvi od „bivših komunista“! Šta nam to govori? Priprosti um, nesposoban da izađe iz zaverološke matrice, reći će da „komunisti drže sve“; onaj malo otvoreniji prema nijansama znaće nešto drugo, mnogo fundamentalnije: „komunisti“ ne postoje, a možda nikada nisu ni postojali; ono što postoji su ljudi čije svetove i vrednosne pozicije dele okeani, a koji su se – to jest, mnogi među njima – predugo krčkali u istom, odozgo poklopljenom pa zaptivenom loncu „vladajuće partije“ onomad, ili raznih drugih dominantnih društvenih struktura i elita, do dan-danas. Zato su sva ova društva(nca) duboko podeljena i zato je atmosfera u njima stalno konfliktna, ne samo u odnosima sa susedima, nego i u unutardruštvenim relacijama. Prostije rečeno, nijedan vrednosno-ideološki konflikt ovde nije razrešen, nego se samo preoblači u nove, drugačije verbalne odežde. Davni sukobi „realista i modernista“ u književnosti, ili „staljinista“ i „titoista“ u politici, srazovi „liberala“ i „dogmata“, „slovenofila“ i „Evropljana“ i tako dalje – sve je to i dalje tu, sve je to od iste materije od koje su i suze Sonje Lokar. I ovi vrtlozi ovdašnji, sukobi i polemike u politici i kulturi, i „istrage poturica“, stranih agenata i plaćenih rušilaca Naše Stvari, i ovo kad vas čvorovićevski dovode u nemoguće veze i kad vam (pa još i selektivno) kopaju po zavičajima i rodoslovima i rade razne druge stvari koje pristojan čovek ne bi radio ni prijatelju ni protivniku, sve je to zapravo os jednog te istog sukoba, koji se naposletku svodi na fundamentalno pitanje: da li da otvorimo prozor i pustimo svež vazduh, ili da se davimo u „autentičnoj“ zagušljivosti, pa makar i pocrkali? Hulje su nametnule najogavniju od svih laži (koja nas je koštala preko sto hiljada života): da je taj sukob međunacionalan. A zapravo je uvek i nužno, po naravi stvari, unutarnacionalan. Sonja Lokar je mogla da pobegne od Miloševića, ali ju je kod kuće dočekao Janša. I naše su Janše iz iste kuhinje, od istih su ćufti pravljene. Zato je higijenski uvek biti na drugoj strani ulice, i na suncu i u hladu.
