Srbija je zvanično uletela u hiperprodukciju igranog televizijskog programa. Možda ste u prvom trenutku mogli da poverujete da će, sledstveno logici i dijalektici marksizma, kvantitet izroditi kvalitet, ali se pokazalo da ne postoji filter kojim bi se omogućila zdrava konkurencija.
Razmišljao sam o smislu pisanja o lošim domaćim serijama, nepotrebno bih zauzeo prostor, ali je ponekad količina transfera blama, ili krindža, kako danas kažu mladi, bila presudna. Evo moje
top-liste najgorih domaćih TV serija koje se trenutno emituju na našim televizijama. Redosled ne označava dubinu dna i veličinu krindža, jer svaka od tri top serije ima svoje „štihove“. Ne mogu vam ih preporučiti za gledanje, ali dozvolite sebi nekoliko minuta, naročito u dobrom društvu, može da bude super zezanje. Odmah da vam napišem: neću vam spojlovati radnju, samo ću vas pripremiti za talas emocija.
Aviondžije
Serija se emituje, za sada, na kablovskom Superstar kanalu, ali po ustaljenoj praksi, završiće na nekom od komercijalnih kanala sa nacionalnom frekvencijom. Koliko mi je poznato, prva serija Hype production, Saše Mirkovića, menadžera Ace Lukasa. Sa domaćim serijama vam je kao sa građevinskim preduzimačima. Imate investitore, niko ne pita za poreklo para, zlobnici kažu da se pere kinta, angažujete profesionalce da pišu scenario, nikad jednog, uvek mnogo i ne snimate manje od 40 epizoda.
Scenografija je ovde džabalesku, unutrašnjost aviona, i dva enterijera. Radnju čini niz skečeva iz života posade imaginarne avio-kompanije i majstora koji održavaju avione. Seksi doskočice i avio-erotika. Presečete epizode animiranim džinglovima, uzmete glumce koji nisu vrhunski, uz naturščike, i dobijete 48 epizoda po 45 minuta.
U svetu se ovakve serije, naročito na kablovskoj televiziji, daju autorima, najčešće mladim i neafirmisanim, koji su po nečemu nekonvencionalni, ne rizikujete na kablovskoj i nadate se da ćete dobiti kultne serije. Tako je sa filmovima koje je radila ekipa South Park ili Jackass. Aviondžije nije ništa od toga, trešerica koja bi u paraleli sa građevinskim preduzimačima bila zgrada u novogradnji sa koje otpada balkon.
Tri muškarca i tetka
Za nijansu ozbiljnija serija, koja je posle kablovske stigla na Prvu, RTRS u Republici Srpskoj i Prva CG, dakle regionalno. Jedina vrednost serije je licenca kultne serije Dva i po muškarca Čaka Lorija. Adaptaciju su uradili Nikola Burovac i Danijel Đurić, koji je iskustvo stekao na televiziji Hepi. Emitovanje uveliko traje, predviđeno je 150 epizoda po 40 minuta. Ovo je, nažalost, serija u kojoj možete videti neke od naših vrhunskih glumaca poput Seke Sablić, Cece Bojković ili Petra Božovića, Marka Janketića ili Milana Vasića.
Recept je isti, mnogo scnarista koji adaptiraju i „raspisuju“, lagana seksi komedija koja se gubi u epizodama, paralelnim radnjama, gomili epizodnih likova, uz neuspeli pokušaj ubacivanja „bosanca“ među likove, ukratko jedna papazjanija. Paralela sa građevinskim lobijem bi bila „moderna vila“ na periferiji, sa kombinacijom stilova, bazenom u dvorištu, staklo-mesing, i obavezno sa poslovnim prostorom u vidu kozmetičkg salona u prizemlju. Glamurozna kao sniženje u Aman marketu.
Pevačica
Na kraju, dokaz da i ambiciozne produkcije mogu debelo da omanu. Posle prve dve epizode na televiziji Superstar, biće premijera i na Pinku, nekako logično. Ovo je delo autorskog tima Gaga Antonijević/ Nataša Drakulić, koji iza sebe ima uspešne krimiće poput Ubica moga oca ili Državnog službenika. To možete videti i po režiji i fotografiji Miloša Kodema, koji ima svoj prepoznatljiv filmski rukopis. Ovde nema hiperprodukcije, snimljeno je 12 epizoda, sa reprezentativnim izborom glumaca. Kuriozitet je pojavljivanje aktuelne pop-folk zvezde Milice Pavlović, koja praktično igra naslovnu ulogu.
Međutim, loša gluma Milice Pavlović je možda najmanji problem ove serije. Već u najavama se kaže da je serija inspirisana stvarnim događajem, ubistvom pevačice Jelene Marjanović koje još nije rasvetljeno, a za koje je optužen njen suprug. Suđenje je u toku, imate gotovo ritualno, surovo ubistvo kojim se godinama bave mediji, tabloidi i novinari crne hronike. Valjda su autori podlegli izazovu, pokušavši da stvore našu verziju serije True Detectives, ubacujući elemente balkanskog ritualnog i paganskog, vlašku magiju i estradu, računajući na zicer interes gledalaca. Da se razumeno, serija će verovatno biti gledana, ali mislim da predstavlja suštinski promašaj.
Tema naše estrade ima tradiciju kroz filmove poput I bog stvori kafansku pevačicu, Radio vihor zove Anđeliju, Sok od šljiva ili seriju Folk, koja opisuje razvojni put jedne pevačice. Ja zaista verujem da je naša Estrada još uvek potencijalno zanimljiva tema, jer su sudbine nalik na Altmanov Nešvil, što će se verovatno videti u biografskom filmu Toma koji se bavi životom Tome Zdravkovića, koji se, gle čuda, ‘ladno mogao zvati Pevač.
Nažalost, Pevačica će od svega pre zaličiti na niz serija koje se bave ritualima i magijom našeg prostora – poput Kalkanskih krugova, Duga moru, Beležnice profesora Miškovića ili Močvare. Poseban problem, meni lično, predstavlja morbidna i donekle nekrofilna činjenica da serija ima podlogu u realnom ubistvu, za koje suđenje i dalje traje. Zato mi je u paraleli sa građevinskim preduzimačima, ova serija nalik na ogromne luksuzne gastarbajterske vile u Istočnoj Srbiji, koje po smislu i svrsi (tačnije besmislu, grandioznosti i neupotrebljivosti) liče na megalomanske nadgrobne kapele za večiti život pokojnika. Tužna pesma.