Upoznao sam ga pre više od sedamdeset godina kada sam objavio prve stihove i esej povodom stogogišnjice Mađarske revolucije i Šandoru Petefiju, a rukovodilac Agitpropa Dobrica Ćosić (29. 12. 1921. – 8. 5. 2014.) zaželeo da upozna „mladog pesnika iz Vojvodine“. Krugu njegovih bliskih prijatelja, ipak, nikad nisam pripadao. Kasnije se u mnogo čemu nisam slagao sa njim, ali mi je nekoliko puta pomogao u životu, a ja se nadam da sam mu se donekle odužio.
Sećam se našeg poslednjeg razgovora pre desetak godina koji je mojom krivicom počeo neprijatno. Šetao sam se sa ženom Knez Mihailovom kada je žurno prolazio pored nas, a ja radosno viknuo: „Gedžo!“ Okrenuo se, stao, sačekao da mu priđemo. Video sam da mu je neprijatno, nije voleo taj svoj stari nadimak. Znao sam to, pa sam mu se izvinio i rekao da je bilo nehotice, on ljubazno da nema veze. I tako prozborismo nekoliko reči o Akademiji nauka i umetnosti u koju je baš bio krenuo.
Ja sam ga upoznao kao „druga Gedžu“. Kao Vojvođanin tada nisam znao šta ta reč izvorno znači, pogotovu nisam pomislio da zvuči omalovažavajuće, niti je iko tada na to mislio. Za mene je to prosto bilo kao kad nekog nazivaju „drug Tempo“, „drug Crni“, „drug Đido“ ili „drug Tito“.
Dobrica me je tada preporučio redakciji omladinskog lista „Mladi borac“. Bio sam veoma ponosan kad sam prvi put ušao u, za moje tadašnje pojmove, svečanu zgradu u ulici Internacionlnih brigada. Zahvaljujući tome posle sam se zaposlio u listu „Omladina“.
U Novom Sadu sam 1948. završio Građevinsku srednju tehničku školu sa čijom diplomom se moglo upisati samo na građevinski fakultet, što sam i učinio, ali sam kasnije hteo da pređem na germanistiku, što zakonski nije bilo moguće. Požalio sam se Dobrici. On je nekome telefonirao, pa je postalo moguće i ja sam postao germanista. Što ni te studije nisam završio, naravno, nije njegova krivica.
Sa politikom proizašlom iz njegovih nacionalnih ubeđenja nisam se slagao. Ali je nekako išla uz njega. Dobrica, rođen u Velikoj Drenovi, selu na Zapadnoj Moravi, srcu izvorne Srbije, bio je Srbin dušom i telom. Bio je stresao sa sebe plašt lažnog internacionalizma, ali valja naglasiti i da je uvek odbacivao četništvo.
Dobrica je govorio neposrednim, drugarskim glasom. Čini mi se isto kada smo pričali dok je bio član CK ili kasnije, kada smo se sretali slučajno ili dogovarali o određenim temama, na primer o Mađarskoj, ili kada je bio „otpadnik“. Osećala se kod njega neka iskrena neposrednost. Nikada nije naglašavao autoritet, ni kao vodeći političar u Titovoj Jugoslaviji, ni kasnije kao „otac nacije“.
Milutin Doroslovac – u svetu, ali i kod nas, poznatiji kao Milo Dor – posetio ga je jednom u zgradi koju danas nazivamo Palata Srbije, kada je tamo kao predsednik sedeo u kabinetu opremljenom za Tita. Kazao mu je da se tu oseća neprijatno, ali da ne bi bilo u redu da on sad nešto izvoljeva i traži neke promene.
I u starosti mu je ostao onaj nestašni čuperak kose i dobro mu je stajao. Kod nekog drugog moglo bi se pomisliti da pažljivo neguje taj detalj, stoji pred ogledalom i namešta frizuru, ali ja to kod njega ne mogu da zamislim. Na Dobrici je sve delovalo prirodno, što se, na primer, za Tita ne bi moglo reći – Titova ofarbana kosa i doterana frizura uvek je delovala izveštačeno.
Bili smo istovremeno u Budimpešti za vreme Mađarske revolucije 1956. Pošto sam objavio svoj roman „Jedna mađarska jesen“ Dobrica mi je telefonirao: „Zašto pišeš da sam se ponašao kao kukavica?“ Odgovorio sam mu protivpitanjem: „Kada si poslednji put imao u rukama brošuru koju si objavio odmah pošto si se vratio u zemlju?“ „Da ti pravo kažem, pošto je štampana nikad je više nisam ima u ruci.“ „Proveri, ja sam samo tebe citirao.“
Kada je Aleksandar Solženjicin objavio roman „Avgust 1914“ ja sam u jednom nemačkom časopisu tvdio da je Dobrica Ćosić veći pisac od ruskog nobelovca. Kao savetnik jugoslovenske ambasade u Bonu sam u predavanju o književnosti na univerzitetu u Kelnu rekao da je Dobrica Ćosić, iako ima neprilike sa Titovom partijom, jedan od najvećih jugoslovenskih pisaca. Protiv mene je potom pokrenuta partijska istraga.
A kada sam kao sekretar Predsedništva Saveza književnika Jugoslavije organizovao međunarodni susret pisaca u Budvi, pozvao sam, naravno, i Dobricu Ćosića, lično ga molio da svakako dođe, iako je vlast bila protiv toga.
Jednom sam napisao da je on „najveći srpski romanopisac devetnaestog veka“. Nije bila greška, hteo sam da kažem da smatram da piše staromodno. Mislim da je i to pročitao i da se samo nasmešio.
Sada, kad ga odavno nema, a jedni se sećaju ovih ili onih njegovih vrlina, drugi nedostaka i grešaka, moje je osećanje: ja sam voleo tog čoveka.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
