Dijalektički razvoj metalne šipke

Svako vreme ima svoje običaje i standarde, i svaka profesija napreduje ili pak propada u skladu s tim promenama duha i stila epohe. Evo, recimo, pogledajmo slučaj profesije udarača metalnom šipkom po glavi novinara. Šta, ne postoji takva profesija? Naravno da postoji. Niko se nikada nije školovao za nju? Grešite. Naprotiv, obuka je neprestana i intenzivna, a znanjem i veštinama opremljenog kadra je sve više. Teoretska nastava se održava onlajn, na kojekakvim idiotskim sajtovima, a praktična oflajn, na stadionima, u „patriotskim udruženjima“ i po drugim opskurnim stecištima neprskanih štetočina svih vrsta. Uglavnom ispod lavaboa društva, što bi se reklo, ali sa strateškom podrškom sa mnogo uglednijih mesta.

O tome sam, dakle, kontao ovih dana, lamentirajući nad slučajem napada na mog kolegu i druga Daška Milinovića, zvanog „Daško i Mlađa“, samo bez Mlađe. Naime, jednog lepog jutra, dva lika su izronila iz ništavila i nasrnula metalnom štanglom na njega, što je u meni po automatizmu izazvalo izvesnu provalu setnih i nežnih prisećanja… Ali, bogme, i trezvenih poređenja.

Šta se, dakle, promenilo u ovih deset, još malo pa jedanaest godina otkad sam ja, u leto 2010, takođe imao bliski susret sa nekom drugom – a istom – dvojicom i sa njihovom metalnom štanglom? Rekao bih da je ovima „mojima“ bilo lakše, nisu morali mnogo da se cimaju; ali, s druge strane, i sam je njihov posao tada još bio u amaterskoj, entuzijastičkoj fazi.

Mene su, dakle, napali uveče, pri ulasku u gradski autobus. Lak posao, takoreći! Tada je mlad čovek željan životnih uzbuđenja ionako na ulici, u punom kapacitetu. S druge strane, Daško je napadnut u cik zore, oko 6.45, dok je išao u svoj mali studio, pošto se Daško i Mlađa bave tim čudnim poslom jutarnjih radio pričalica (i rade to sjaaaajno). E sad, ako su ga napali u petnaest do sedam, kad li su sirotani uopšte ustali?! Verovatno ne kasnije od pet, a ko još ustaje u pet da bi išao na posao?! Samo teški proleteri… Jesu li bar popili kafu, da im um bude bistar, a ruka čvrsta? Jesu li pojeli hladan sendvič iz frižidera, ili je odlučeno da ih nahrane tek po obavljenom poslu?

Dalje, mada su delovali na bazi političko-ideološke netrpeljivosti, moji napadači nisu, ili bar nije sudski utvrđeno da jesu, imali „nalogodavca“, nego su delovali spontano i samoinicijativno, samim tim i o svom trošku. Napadači na Daška bili su unajmljeni ili ideološki indoktrinirani (a zašto da ne i jedno i drugo?) profesionalci, i zato su bili spremni više da se pomuče, ne samo kroz rano ustajanje. Daško, naime, svedoči da je u danima pred napad primetio da ga prate, što znači da su na samu akciju utrošili mnogo vremena i logističkih priprema, zbog čega su, budimo realni, trpeli njihovi drugi poslovi, a i društveni ili čak ljubavni život (možda je nekoga i momak ostavio, ko zna). A kako se ispostavilo da ni napadači ni nalogodavac nisu iz Novog Sada, to je značilo i da su morali bivakovati negde u njima nepoznatom gradu, i to baš ovom gde su ljudi ljubazni i rezervisani (što frustrira nenavikle i neotporne), i da su sve to morali istrpeti odvojeni od porodica i najmilijih, od svoje kladionice, i uopšte od svega što životu daje toplinu i smisao. Koliko para treba da zaradiš pa da kažeš (u) sebi: „vredelo je“?

Eto, našalili smo se malo, ali to ne znači da neće biti još korisnih komparacija. Brzo će se to videti. Kako god, ovi „moji“ su brzo priznali i delo i štono bi se reklo motive („politička“ netrpeljivost prema nekome koga vide prvi put u životu i o njemu znaju samo ono što su im o njemu rekli vlasnici šampona za svakodnevno ispiranje mozga), mada su motive kasnije pokušali, po očiglednom savetu advokata, da poreknu i zabašure i smisle neku fejk priču. Prvostepena presuda gotovo da im je bila nagrada, jer su dobili manje od predviđenog zakonskog minimuma, a ja sam još morao da čitam tirade – recimo, u uvek za svaku gadost spremnim „Večernjim novostima“ – kako sam svojim brutalnim nasrtajem glavom na metalnu šipku nedužnog mladića koji se slučajno zatekao u mojoj više nego neposrednoj blizini prekinuo njegove snove o studiranju i uopšte o lepšoj budućnosti (na koju se ionako moralo pričekati još godinu-dve, do svitanja AV-zore nad Srbijom). Naposletku je, a možda i ne sasvim bez veze s kakvim-takvim pritiskom javnosti, viša sudska instanca donela presudu negde u okvirima zakona i prava.

A šta je bilo „posle“? Ne znam šta je bilo posle, ni da li je „posle“ uopšte postojalo. Znam da su nešto odležali u pritvoru, do prvostepene presude, a jesu li potom odležali ono što im je presuđeno, nemam pojma. Nisam se, doduše, ni raspitivao. Znam samo da je nedugo potom Nikolić Tomislav postao predsednik Srbije, i prvo što je s tog mesta uradio bilo je da je proglasio neku vrstu opšte amnestije. To je valjda bila nagrada tom specifičnom delu glasačkog tela, jer nigde TN nije pobedio tako ubedljivo kao po zatvorima. Uvek sam zamišljao onu dvojicu kako srećno izlaze na sunce Nove srpske slobode, počašćeni od čoveka za kojeg su glasali, ili su lako mogli glasati.

A možda i nije tako bilo. Nego će tek biti. Kako god, pratite dalju sudbinu ovog „slučaja“, jer „hapšenje počinilaca“ ne da nije kraj priče, nego jedva da je i početak. Tek po onome što usledi naknadno, može se videti šta se, i zašto, zapravo dogodilo.