Ćirilica: Tako je, brate tabloidu!
Sve manje volje imam da branim posao kojim se bavim i ljude koji pripadaju mojoj profesiji. Milomir Marić je sasvim u pravu kad urednicima tabloida u prošlonedeljnoj televizijskoj emisiji „Ćirilica“ postavlja pitanje: Da li naplaćujete po tekstu ili po glavi?
Pre nego što sam prošle nedelje odgledao tu emisiju na Hepi televiziji, imao sam naivnu ambiciju da Marića zamolim da svoje impresije pretoči u neku vrstu teksta o njima i nama. Autor knjige Deca komunizma, verovao sam, može da sastavi tekst o profilu svojih gostiju, pod radnim naslovom „Deca žurnalizma.“
Ispostavilo se da je Marić pametniji od mene. „Nema tu ništa“, rekao mi je u predvečerje emitovanja, a kad sam odgledao emisiju, snimljenu dva dana pre pojavljivanja u programu, u kojoj četiri klonirana prevaranta galame jedan na drugog i ostatak sveta, isključujući iz te psovačine aktuelnu vlast, shvatio sam, kao prvo, da je Milomir u pravu, a kao drugo, da se i on lično predao toj sablazni i da je gotovo sladostrasno i cinično uživao u okolnosti da je isti kao i njegovi gosti. To se zove – dobar domaćin.
Ali, kad si na tapetu, kao što je to u proteklih desetak dana bio Aleksandar Tijanić, imaš potrebu da im odgovoriš, utoliko više što sad nema „Presa“ u kome je Tijanić povremeno intervjuisan tako što je sam sebi postavljao pitanja i davao odgovore. Tijanić, jedan od rodonačelnika tabloidnog šamaranja po ljudima, istina pismeno i sa nekom vrstom stila, postao je žrtva žanra i potpuno delim njegovo osećanje izneverenosti: poslao je pismo javnosti i to pismo naišlo je na bled, gotovo nikakav odjek u toj javnosti.
A pismo je značajno za buduće tumače aktuelne stvarnosti, bez obzira na patetiku u naslovu u kome se pominje Slavko Ćuruvija koga je u dobrim delovima njegove karijere valjalo pitati ono što je Milomir Marić pitao svoje goste.
Tijanić bez kurira: Poštar, krojač i ostali
Elem, evo Tijanićevog pisma s naslovom “ Šta da kažem Ćuruviji?“ i podnaslovom – Ispravka na sve tekstove „Kurira“ o Aleksandru Tijaniću:
U vašem cenjenom pornoidu – tabloidi su, naime, ozbiljne novine – već devet godina neuspešno mene smenjujete, hvatate u nepostojećim aferama i krađama, pozivate na akciju vojsku, mafiju, državnog revizora, policiju, tužioce, BIA, SAJ i Žandarmeriju.
Mesecima izmišljate moje „izjave“ kako ugovore RTS-a „ne dam nijednoj instituciji na uvid“, potom zavrćete ruku predsedniku, premijeru i ministrima, cedeći iz njih odgovor na pitanje – „je l’ vidite šta vam radi Tijanić?“ Sve što je žrtvama nekada radio kolac, omča, Gebels, lomača ili kuga, vi ste objedinili u svom hot-lajn štampanom nedelu, tretirajući usput svoje čitaoce kao marvu. Kanibalistički obeležite žrtvu, konstruišete krivicu, organizujete linč, presuđujete i onda, izmrcvareni leš, samo ponekad, predajete u ruke zvanične pravde.
Vi iskreno verujete da su normalni ljudi u Srbiji izumrli. Sa mnom imate ozbiljan problem; lakše me je ubiti nego zastrašiti. Vaše gazde ne mogu ni švajcarskim francima da me kupe. Neću da se povučem sa mesta direktora Javnog servisa do kraja mandata, dok me štiti zakon i rezultati najgledanije srpske televizije. Moraćete, dakle, da nagovorite gazde – nije im prvina – da preduzmu radikalnije, eksplozivne mere protiv mene. Ako razumete, bum-bum, tu malu igru reči.
Predigru ste, verujete, obavili. Sve što se meni, daleko bilo, desi, javno mnjenje Srbije treba da primi kao srećnu vest, zasluženu kaznu, konzumiranu pravdu, te da se na miru posveti turskim sultanima, preljubnicima i trenucima istine. To je suština, to je poruka vašeg skorašnjeg potpisa ispod moje fotografije, ta zlokobno sadržajna rečenica bremenita pretnjama: „Tijanića je do sada štitila država. Ali više neće.“
Dakle, pornoid i njegovi zakupci, taj bal vampira sa presađenim tupeima, koji bi plesao na grobu Srbije uz bilo čiju muziku, obelodanjuju da sam zvanično, državnom odlukom, stavljen van apelacione pravde.
Kako to znaju? Pacovi, koji su do juče bili laboratorijski miševi, horski cijuču ištući svoj sir. Nude se nišči. Poturaju netalentovani čankolisci. Vi ste im poslednja nit koja Srbiju vezuje za mračne devedesete. Njihova poslednja šansa za osvetu, makar u besu srušili ovu državu na skelama, koja od nule danas uči da bude ono što je davno bila.
Sve sam ovo već jednom prošao. Preživeo. Ćuruvija nije. Pamtim zavijanje hijena. Čujem muk dobrih. A zaplašenih. Znam ovakvu preambulu. Znam igrače. Znam kraj. Znam kolege. Da, pa, šta? Šta da kažem Ćuruviji? Da je uzalud umro? Da su imbecili naučili da sriču još nekoliko slova te su od piona postali konji da ovde glume kraljicu. Da se istorija u Srbiji i dalje prenosi sa leša na leš. Da je mafija sazrela brže od Srbije. Da se našoj naciji ne čuje puls, to samo krče creva. Izaberite. Poštara znate. Ja znam krojača. Pismo je potpisano – Aleksandar Tijanić, novinar.
Uloga države: Đubre i đubrivo
Rasma Karklins, profesorka na jednom od čikaških univerziteta u knjizi „Sistem me je naterao“, s podnaslovom „Korupcija u postkomunističkim društvima“, piše:
„Nedemokratske snage vešto preuzimaju antikorupcijsku zastavu i zalažu se za uspostavljanje čvrste ruke koja bi autoritarnim sredstvima donela promenu. Ukoliko prodemokratske snage ne povedu borbu protiv korupcije, ili ukoliko se bore protiv korupcije bez uspeha, stvaraju otvoren prostor za autoritarne snage, kako leve tako i desne. Korupcija se mora uzimati za ozbiljno, jer često dovodi do ogorčenosti protiv režima, makar on bio i demokratski, i može predstavljati povod za revoluciju.“
Ovo je, čini mi se, već treći put da objavljujem ovaj citat i sve se nadam da će ga pročitati Aleksandar Vučić, kad već nije Boris Tadić. Kad je reč o čitanju, onako uzgred, da pomenem da pola Srbije veruje da Vučić nosi naočare bez dioptrije, nosi ih da bi izgledao ozbiljnije. Istraživanje je sprovela agencija „Verujminareč & comp“, kao i većinu drugih.
Inače, u teoriji je često citirano poređenje borbe protiv korupcije s borbom protiv malarije. Da bi pobedio malariju moraš isušiti močvaru. Komaraca će i dalje biti, ali neće biti bolesti.
Organi istrage, uostalom, utvrdiće postoje li razlozi da bivši ministar Saša Dragin i udružena lica pristupe pred lice pravosuđa zbog afere oko preprodaje đubriva iz pančevačke Azotare.
Kad bi, međutim, bilo malo volje da se dublje pronikne u uzroke i korene svih korupcionaških afera, pa i ove, videli bi da prave afere nema bez učešća države u njoj. U konkretnom slučaju reč je o tome da je država svojom odlukom omogućila dvojnu cenu veštačkog đubriva.
Jedna, privilegovana, niža cena đubriva, bila je za poljoprivredne delatnike s učešćem državnog kapitala u ukupnom kapitalu preduzeća, a viša cena istog đubriva za sve ostale. Najbolje gnojivo za korupciju oduvek je, osim ljudske pohlepe, bila diskriminacija na tržištu koja rađa neravnopravnost. Pa su oni neprivilegovani primorani da idu na crnu berzu. Tamo se usluge naplaćuju provizijom.
Korupcija je u ovom slučaju tržištu otela ulogu mesta gde se razmenjuje roba pod jednakim uslovima. To se događa i događalo se u svim zemljama takozvane tranzicije. Šanse da korupcija bude masivna veće su u onim državama koje iz raznih razloga donose odluke o nekad potpuno neracionalnim subvencijama i tamo gde je prisutan državni intervencionizam (kao u konkretnom slučaju).
Dodajmo tome privilegovani položaj javnih preduzeća koja se bave i delatnostima koje su mogle biti prepuštene privatnim akcionarima. Plus, opšte siromaštvo. To sve stvara gotovo idealne uslove za narastanje korupcije. Socijalne posledice su gnev, ali, da se ne lažemo, umesto prezira prema onima koji su se okoristili rađa se zavist onih koji su gubitnici.
I za kraj, neka se tabloidi već jednom dogovore gde je pobegao Miroslav Mišković – na Kipar ili u Rusiju?
