Danka Ilić je ubijena, pakao je ovde gde smo mi

Danka je ubijena. Počinioci su otkriveni. Verovatno su to bili neki obični ljudi. Radnici borskog vodovoda, dva pedesetogodišnjaka, nečije komšije, nečiji prijatelji. Obični, najobičniji ljudi na svetu.

Tod 26. marta bili su na smeni, zadužili službeni auto i vozili brzinom većom od dozvoljene. A onda je u 13 časova i 52 minuta na put istrčala Danka Ilić. Beba stara 22 meseca, koja se 7 minuta ranije igrala i odlutala dok je njena mama davala vodu drugom detetu. Dva muškarca su, po onome što sad znamo, automobilom udarili Danku.

U nekom paralelnom svetu, stali bi, pozvali policiju i Hitnu pomoć. Danki je možda bilo spasa, to možda nikad nećemo saznati. Ali, dva „obična“ čoveka nisu u paralelnom, već u ovom našem svetu. U kojem i dalje svako ima izbor. Jedan od njih bio je da odmah prijave šta su uradili. Međutim, oni nisu odabrali da to urade.

Odabrali su, svesno, da bebu koju su udarili autom stave u gepek i bace na deponiju. Potom su deset dana pratili medije i gledali celu zemlju i region u haosu. I dalje ćutali.

Kako su spavali? Kako su se osećali kad su čitali vesti u kojima je bilo mnogo, pokazaće se, lažne nade da je Danka oteta i odvedena u Austriju? Da li su osećali olakšanje misleći da su se izvukli ili im savest ipak nije dala mira?

Jesu li makar jednom pomislili: nije trebalo ovako? Jesu li shvatili da su u svakom trenutku imali izbor? Izbor koji Danka nije imala, Danka koja više nikad neće imati pravo ni na kakav izbor?

Kako „običan čovek“ strpa bebu u gepek i odveze je na deponiju? Kako se ne prestravi nad sudbinom deteta, nego prvo pomisli na svoju guzicu? Kako?

Nema odgovora, nećemo ih možda nikad ni imati. Oni su uhapšeni i biće osuđeni. Za šta i na koliko, nek odluče tužilaštvo i sud. Mi, koji nismo ni jedno ni drugo, možemo samo da im želimo da im mala, bespomoćna Danka, dolazi u san i ne da im mira dok su živi.