Neki dan je nominalni premijer Srbije Miloš Vučević najavio da će „do kraja nedelje“ biti novih informacija o ostavkama i istrazi zbog pogibije petnaest ljudi pod nadstrešnicom stanice posle naprednjačke rekonstrukcije.
Ovo „do kraja nedelje“ odnosi se na prošlu sedmicu, dakle i taj rok je prošao.
Znamo da je Vučević formalno premijer mada ne vodi Vladu, isto kao što je formalno prvi čovek Srpske napredne stranke mada ni stranku ne vodi.
Vučević je pola čovek pola fikcija, ali ipak je zapanjujuće da se tako olako može ignorisati njegova kategorička najava novih ostavki.
Rok koji je sam zadao je dakle prošao, ali i taj rok je bio tek mera naprednjačke računice ograničenja štete.
Kako je ovde već pisano, jedini pravi „rok“ za ostavke bio je odmah, iste sekunde, bez cenjkanja i čekanja na namig odozgo. Jedino takva ostavka se može brojati u moralni čin.
Ali, kod naprednjaka stvari ne idu tako. Moral tu nije kategorija, nije ni odgovornost, jedino se broji kakvo istraživanje na sto dobije Aleksandar Vučić i kakvu upotrebnu vrednost ovog ili onog poteza vidi.
Sahrana pa pljeskavice
Govorkalo se da su prvi u redu za žrtvene jarce (ili koze) hotelijerski velenaslednik Tomislav Momirović i Jelena Tanasković, bankarka iz tabora Siniše Malog.
Njihova komandna odgovornost je neporeciva. Prvi je vodio Ministarstvo građevine dok se ugovarao posao, druga je i dalje na čelu Infrastruktura Železnice koje su zadužene za objekte.
To da čak i oni mogu da odolevaju Vučevićevim najavama govori o tome da je Vučević tek slamnata lutka. Iskulirali su ga kao poziv na kafu – hej, hajde da se čujemo neki dan od ponedeljka.
Ali, oklevanje sa ostavkama i to što istraga nije ni počela govori o tome da namig velikog šefa još nije stigao.
Veliki šef se za to vreme vozika automobilom sa Sinišom Malim i neovlašćen pojavljuje na gradilištu Ekspa da donese pljeskavice kineskim radnicima.
To svega par dana pošto je na Instagramu objavljivao fotke sa sahrane i hvalio se da je bio na pogrebu dece stradale pod nadstrešnicom – slučaja, dakle, koji Vučiću nije vredan ostavki.
Nije dobro za naprednjačku priču
Jasno, ubilački kolaps nadstrešnice i narušena statika cele Železničke stanice u Novom Sadu – čija je rekonstrukcija debelo preplaćena – narušava glavno pripovedanje režima. Ono da se radi i gradi, da se Srbija razvija i da će infrastrukturni projekti ostati na polzu generacijama koje dolaze.
Valja po svaku cenu podgrejati kult gradnje i zataškati to da su tenderi namešteni, troškovi napumpani, a sama gradnja rđava i objekti često bez upotrebne dozvole.
U te svrhe, čini se, zataškava se i odgovornost za pogibiju u Novom Sadu koja se isprečila između Vučića i njegove zlatne večite predizborne naracije.
Moguće je da će istraživanja javnog mnjenja utvrditi da se još neko mora žrtvovati, ali ostaće utisak da se to čini prekasno i tek nakon što se žrtvenim jarcima obezbedi zlatni padobran za meko prizemljenje.
Oni će biti preseljeni na zlatnu klupu za rezerve i u svojim životima neće izgubiti ništa od nezaslužene udobnosti.
Zato je možda promašen zahtev za ostavkama koji se čuje sa ulice – jer ostavke znače samo da su se oni lepo ušemili i istalili, pa izračunali da im ostavke idu u prilog.
Insistiranje na krivičnoj odgovornosti – od najsitnijih do najkrupnijih riba – sasvim je druga stvar. Ono jedino može učiniti da izginuće tolikih ljudi ne bude tek crtica iz hronike, samo manja neprijatnost na putu besramlja jednog režima.
