Ćelav, pa šta?

Pre nekoliko godina tešio sam mog prijatelja Boru Rašetu: pojavila mu se na temenu hm, ovaj, tonzurica, kako da vam kažem, pak se dečko zabrinuo za svoju kosicu. Meni, ćelavom praktično oduvek, ta briga nije bila baš razumljiva. To je božja volja, genetika valjda i šta sad? Zaista ne vidim razlog za brigu. Eto, Boro, rekao sam mu, pogledaj koliko ima ćelavih i šarmantnih muškaraca, žene ih vole i šta sad? O sebi i da ne govorim. Ošišaj se na kratko, imaš zgodnu ličku tintaru; ako već nemaš kosu kao Tonino Picula (ili, ovde, Čeda Jovanović), onda se šišaš kao Ljubo Ćesić Rojs (ovde Palma Jagodinac), pak si miran. Dalje utehe išle su ovako:

Kad sam bio mali, pitao sam mog tatu (koji je bio izuzetno zgodan čovek, ćelav kao bilijarska lopta, ali su ga žene volele) zašto nema kosu. To je sve od pameti, rekao mi je tata: kako pamet raste u glavi, tako kroz te rupice istiskuje kosu. Kasnije ću pronaći epizodu iz Cezarovog života u nekim rimskim spisima. Kleopatra je ćelavom Cezaru preporučila da maže glavu balsamom od meda, pelina i vinovog lišća, jer da to leči ćelavost; dok je sedeo tako namazan, ušla je čistačica i pitala šta je to sa glavom božanskog Cezara; on joj je rekao, a ona mu je odgovorila: „Čovek može imati ili kosu ili pamet, no ne može imati oboje. Ti si dovoljno lep, gospodaru, takav kakav jesi; i pošto su ti besmrtni Bogovi dali dobru pamet, ja mislim da ti oni nisu namenili uvojke.“ Cezar je posle hteo da tu čistačicu imenuje u Senat.

Tako je i jedna moja rana supruga htela da me izleči od polaganog, ali sigurnog ćelavljenja, pa je iz Francuske naručila nešto što se zvalo „Petrolhahn“, smrdljivo kako sama reč kaže. Završilo je u „Petromax“ lampi, jer je bilo 90 odstotni petrolej.

Lekova od ćelavosti ima sijaset, naravno, i svi su podvala. Amerikanci su imali neko zmijsko ulje, na primer, od čega će nas dobri Boga sačuvati. Nema tu pomoći, dobri moji muškarci i lepe moje žene: svoju ćelavost treba primiti s filozofskim mirom i biti na nju ponosan. Eto, na primer, uzmimo onog notornog snoba Valerija Žiskar d’Estena: postao je predsednik Republike Francuske jer je imao lepu ćelavu glavudžu i divne dugačke prste koje je znao da preplete pred TV kamerom tako da su Francuskinje listom glasale za njega. Nisu on i Cezar jedini slavni ćelavci u istoriji; setite se samo Jula Brinera i još nekih. U današnje vreme, međutim, ugled nas pravih, prirodnih ćelavaca kvare ovi novokomponovani turbo-dripci, bezvrati ćelavci i japiji koji se drže te nekakve mode, pa se šišaju na nulu. Razlika se ipak vidi i molim da se to primeti.

Posebno je tužna priča o ljudima koji ne mogu da se pomire sa prirodnom i od boga danom činjenicom da su ćelavi. Najniži nivo su oni koji nose periku, to jest „tupe“; to je tužno i sažaljenja dostojno. Nisu mnogo bolji ni oni koji se češljaju na „hobotnicu“, puštajući ono malo kose i prebacujući je preko ćelavih zona na glavi; kad skoče u more ili u bazen, to se lepo razmaše okolo, pa vam je jasno zašto se zove „hobotnica“. A tek oni koji idu kod skupih doktora da sade sebi novu kosu, dlaku po dlaku! To nikada nisam mogao da razumem. Ne razumem ni one ćelave muškarce koji puštaju repiće kao samuraji: na šta liče kad ih raspuste? Na Obrada Kosovca sa HTV. Moj pomenuti gospodin otac puštao je odmerenu tarzanku, ali mu je odlično stajalo: ličio je na italijanskog senatora; isti onorevole, eccelenza, cavaliere.

Dobro, razumem ja kosmate i ne mislim da su gluplji od ćelavih. Ni meni nije bilo loše dok sam imao kosu. I ovakav kakav sam moram da se šišam svako malo, jer i ovo malo kosice ide preko ušesa i pravi mi rogove na glavi. Prednost je da mi ne trebaju ni češalj ni fen. Šezdesetih godina – kad sam ja bio mlad – kosa je zaista bila u modi. Na nulu su se šišali regruti i robijaši. Normalni rokeri ličili su svi na Teofila Pančića. Ali, za to je trebalo imati kvalitetnu, čvrstu i gustu kosu i nosioci su se s pravom ponosili; a i prali su je redovno. Mnoge devojke su im zavidele, sećam se. Duga kosa bila je tada poruka, statement, oznaka pripadnosti, politički stav par excellence. Duga kosa bila je hip; kratka kosa straight. Podela je bila oštra, bogami, ali to je druga priča. Reciklaža muzikla Kosa ne ide danas.

Zato, savremenici moji dobri, ne brinite se kad primetite da vam kosa polako napušta glavu. To je od one pameti koja mora biti da raste iznutra. Šta fali nama ćelavima? Žene za kosu ne mare, njima je muškarac ionako samo predmet koji služi za naslanjanje glave i to ni sa kakvom kosom veze nema. Ne može čovek sve da ima, što reče Cezarova čistačica: i pamet i šarm i rutava prsa – i kosu. Šta biste vi hteli?