Guranje problema pod tepih: Šta će nam viza bez deviza
Ako ovih dana čujete neprijatni zvuk trljanja metala o metal, onda je to posledica okolnosti da država već grebi po dnu kazana, kako se blagoizvoleo izraziti jedan vrlo upućen ministar ocenjujući majske rezultate srpske borbe protiv svetske krize.
Skup gde je to izrečeno bio je neformalan, pa nije red da čoveku navodim ime, ali red je da građani znaju da nakon martovsko-aprilskog zaustavljanja pada važnijih privrednih parametara, iz čega je onomad Mlađan Dinkić izvukao zaključak da se vidi početak kraja kriznog posrtanja, majske statistike pokazuju da je, nažalost, Dinkićev optimizam bio preuranjen.
Kad je reč o ekonomskoj krizi podaci će, sigurno, varirati; procene će biti čas vruće, čas hladne, ali nas ovde zanima uticaj krize na šire društvene, kulturne i političke odnose u zemlji.
Rekao bih da su napori vlasti direktno srazmerni dubini krize. Boris Tadić i njegovi takođe grebu po dnu kazana u kome se krčka narodno poverenje a državna politika svodi se na deklamovanje o korupciji i varljivu nadu da će građani dobiti bezvizni režim za putovanja u zemlje Evropske unije što bi bilo lepo, ali je malo kao kompenzacija za sve ostale neuspehe.
Razumem vladu koja je u jeku krize prosto gladna za bilo kakvim uspehom. Otuda nam se i taj „beli šengen“ predstavlja kao neka velelepna tekovina, pa se polomismo u tumačenju značaja tog suštinski tehničkog i protokolarnog pitanja, a da je to nešto što je baš važno ne bi bio povučen iz opticaja ni onaj infantilni izborni slogan – „Šengene beli, Voždovac te želi!“
Sva važna pitanja trpaju se pod tepih. Kriza korozivno izjeda narodno poverenje u ove što su na vlasti, a oni se, našavši se u nebranom grožđu, prilagođavaju krizi tako što se ne bave strateškim stvarima i preuveličavaju značaj malih koraka.
Ne bih rekao da Boris Tadić ne zna šta radi. Recimo, ovo o korupciji. U „bibliji“ znanja o korupciji (Ekonomija korupcije, zbornik čiji je autor Suzan Rouz-Ekerman; izdanje na srpskom Službeni glasnik; vidi intervju iz ovog broja) piše da je u zemljama gde je moć nejednako raspoređena i gde se hijerarhija prihvata kao sudbina, bolje izglede u borbi protiv te pošasti može imati taktika „odozgo-nadole“ nego što bi imala obrnuta taktika.
Otuda nam Tadić „odozgo“ stalno pominje tu borbu, aman je to već kao u onoj priči o čobaninu koji se šalio i vikao „Vuk, vuk…“ da bi uplašio druge pastire, dok se vuk jednom nije stvarno pojavio, ali šaljivčini niko više nije verovao. Ako je Tadić taktičar borbe „odozgo-nadole“ čitao tu knjigu morao je da uoči i sledeću rečenicu: „U zemljama gde dominira snažna želja za materijalnim bogatstvom, moralne pouke neće pasti na plodno tlo.“
Strah me je da smo mi izjednačili sve društvene vrednosti s vrednošću sticanja, pa kad nas kriza lupa po glavi, otimačina i zavidljivost postaju „društvena valuta“, a pametna i moralna politika, ako takve ima, ispada naivna i nekako glupa.
Šteta od uspeha: Cena razbijanja Šešeljeve stranke
Deo cene Tadić & Co. već su platili na lokalnim izborima (opširnije vidi stranu 18. ovog broja „Vremena“), mada ima jakih argumenata da lokalni izbori krive globalnu sliku i da ono što važi za Zemun, Voždovac i Kosjerić ne mora da važi i generalno, za ostatak Srbije.
Ali, jedna stvar je nesporna. Srpska napredna stranka Tomislava Nikolića najzad je obezbedila suštinski legitimet. Ona je dvostruki pobednik ovih izbora. Veština čelnika ove stranke koji deceniju i po politikuju po Srbiji nije sporna, a tu veštinu igranja u protivničkom šesnaestercu dokazuju i vrlo evropskom tvrdnjom da su oni konzervativci, vrlo trendi stvar u trenutku kad takvi osvajaju evropski parlament.
Dvostrukost njihove pobede ogleda se u sledećem: pobeđuju na izborima i gotovo je nemoguće više, čak i za tradicionalno Šešeljevo krilo radikala, da im osporavaju suštinski legitimet, mada formalno to još mogu da čine, pod uslovom da pristaju da u očima javnosti ispadnu smešni. Jeste Tomislav Nikolić preko noći izgubio one ostavke, ali je pronašao rudnik zlata i to po mapama koje mu je nacrtala vladajuća koalicija uz pomoć medija blagonaklonih vlasti.
Demokratska stranka je zaneta uspehom u rasturanju jedinstvene Srpske radikalne stranke dala Nikoliću i Vučiću previše prostora da se razmahnu, a sad se verovatno kaju, kad Dušan Petrović, kalif umesto kalifa u DS-u, kad je o stranačkim poslovima reč, teši sebe i druge tvrdnjom da bez njihove koalicije „Za evropsku Srbiju“ niko neće moći da sastavi bilo kakvu vlast.
Period ljubavi između demokrata i Nikolićevih naglo vaskrslih konzervativaca verovatno je zauvek završen. Sad se protivnici jasno prepoznaju i benevolentnost ka Nikolićevoj evropejnosti biće drastično smanjena. Neće biti više omiljeni gost i dokaz srpskog shvatanja neminovnosti evropske budućnosti, već će biti opasan takmac u trci za vlast. Čak mogu da zamislim naglo probuđeni Administrativni odbor Skupštine Srbije koji izglasava da je Nikolić pokrao one blanko ostavke i da njegovi mandati pripadaju ojađenom radikalskom krilu vernom Vojislavu Šešelju.
Vreme i Crna Reka: Ko je ubio momka iz Jagodine?
U utorak je, u danu kada se zaključuje ovo izdanje „Vremena“, u redakciju i na adresu glavnog urednika stiglo dramatično saopštenje, s elektronske adrese rehabilitacionog centra Crna Reka, koje, bez obzira na sumnjičavost autora poruke, objavljujemo u celini, osim dela gde vređa našeg dopisnika koji je omogućio da javnost stekne uvid u lopatanje bolesnih ljudi, kao obaveznog dela terapije:
„Obaveštavam redakciju vašeg časopisa da je rezultat vašeg ogromnog truda u rasvetljavanju slučaja Crna Reka smrt 26-to godišnjeg Veljka Vasića iz Jagodine koji je danas u 06.00 časova umro od prekomerne doze heroina.
Budući da sebe smatrate ozbiljnom kućom razmislite o šteti koju ste naneli već pomenutom momku i njegovoj porodici. Veljko je potpuno sluđen i izmanipulisan vašim pisanjima o Rehabilitacionom Centru Crna Reka posle pet i po meseci terapije napustio centar i otišao pravo u ruke uličnim dilerima. Ubrzo posle nekoliko dana se upokojio. Sva nastojanja
njegove majke da ga ponovo vrati u centar su pala u vodu i tu se završila svaka njena nada da će njen sin ozdraviti. To je samo prva žrtva vašeg novinarskog senzacionalizma. Razmislite o tome koliko je vredan život jednog mladog čoveka u Srbiji koji je zapao u problem narkomanije…
Kao i u svakom prethodnom obraćanju uredništvu vašeg časopisa ne očekujem da ću ovime išta promeniti, kako onda tako i sada. Samo apelujem na spaljenu Savest.“
U potpisu: „Crna Reka“.
U principu, pisma nepotpisana imenom i prezimenom ne objavljujemo. Ovo je izuzetak. Stotinu puta u karijeri donosio sam odluke u kojima je politika nedeljnika koji uređujem bila otporna prema pojavama i društvenim deformacijama koje bi nam, da smo ih objavljivali, podigle tiraž ali bi štetile ljudima i javnom interesu.
Jedan što se lažno predstavlja kao novinar napisao je pre neki dan da nam je snimak batinjanja u Crnoj Reci dostavio – ni manje ni više nego – Džozef Bajden, potpredsednik SAD, kako bi, iako malotiražni, poradili nešto na krupnom planu: rušenju ugleda jedine preostale institucije, Srpske pravoslavne crkve.
Ova poruka s adrese Crne Reke, autentična ili ne, istinita ili izmišljena, ne otvara pitanje našeg morala, već percepcije javnosti prema javnim poslovima.
