„Glupost je neuništiva“, tako se zove jedan davni album pulskih KUD Idijota; za one koji možda ne razumeju hrvatski, evo i prevoda na srpski: „glupost je neuništiva“. Capisci? A može i „глупост је неуништива“, da budemo skroz multikulti politički korektni. Naravno, to što je glupost vrlo slabo uništiva, i što je to neopoziva „kosmička“ istina, nipošto ne znači da joj treba slobodno pustiti da džiklja gde, kako i koliko joj se hoće; ako bismo tako radili, teško da bi išta osim nje, gluposti, i preostalo na svetu.
Otkud sad ova lamentacija na temu svezagađujuće kosmičke sile? Tema jeste univerzalna i takoreći univerzumska, ali povodi su krajnje lokalni… Evo za danas ova dva, a iz istog grada, iz „Subotice na severu Bačke“ koja je, po velikom Zvonku Bogdanu, „srce pisme bunjevačke“. Meždu pročim, dakako. Nešto što se zove Treća Srbija, a što je (prevashodno) vojvođanski ogranak otpadnika iz Dveri (to otpadništvo je, da ne bude nesporazuma, tek pragmatično-interesno, a ne ideološko; u bitnom je sve to i dalje jedna te ista stvar), a što se već proslavilo po raznim paranormalnim fenomenima a la Andrej „mojne mala slikom da mi sekiraš Irineja, župnika i muftiju“ Fajgelj, ovih se dana poizjavljivalo glede nekih „nemilih dešavanja“ u Subotici. O čemu se radi? Pa, zapravo ni o čemu. Samo se Trećoj Srbiji nekako pričinilo da tamošnje vlasti i uopšte bitni „društveni faktori“ nisu dovoljno ispoštovali (recimo, dodelom titula počasnih građana, imenovanjem po njima ulica, škola etc.) neke znamenite ljude rođene u Subotici ili nekako zaslužne za ovaj grad. Dovde je sve u redu, dešava se to, pa zašto se ne bi i Ukazalo Na Propuste? No, 3. S. ne bi bila ono što jeste da odnekud nije zaključila kako u svemu tome, gle, najgore prođoše pokojni uglednici „iz redova srpskog naroda“, a to dakako ne može biti slučajnost, batice… Pa dobro, banalna nacionalistička paranoja u kojoj uvek neki Drugi zakidaju neke Nas, toga smo se barem naslušali onoliko, jedan mentalni ispad više ili manje, vrlo važno… Da, ali sad tek sledi pravi šećerko: među tim nacionalno zakinutim vaskolikim Srbljem nadobudni Trećesrbijanci nabrojaše i Danila Kiša i Radomira Konstantinovića a tu, da prostite, vrag, đavo, šejtan i ordog odnose svaku šalu-komiku.
Izgleda da nikada ne možeš biti dovoljno mrtav da te nacionalisti ne bi i tako pokojnog prisilno mobilisali za njihovu stvar, da te ne bi svrstali u svoj tabor za plemenska prebrojavanja bez obzira na to što ceo tvoj život i delo svedoče da si bio na drugoj obali, suprotnoj od takvih poput njih, da si se na sve tebi dostupne načine borio protiv otrovne gluposti i banalnog (ali ne samim tim i bezopasnog) zla koje takva (ne)svest proizvodi i održava do u beskonačnost. To je, eto, cinični trijumf nacionalizma, sarkastično zapišavanje tvog groba suzama lažne ucveljenosti: za života si im nekako izmicao, a bogme su te znali i žestoko zapljunuti, ali sad si, eto, njihov, sad si najedared upotrebljivi binSr, korisna stavka u jednom skudoumnom i bednom prebrojavanju…
Drugi primer preti da silu nepodnošljive gluposti dodatno „institucionalizuje“. Izgradnja nove zgrade subotičkog Narodnog pozorišta odavno se pretvorila u zidanje Skadra na Bojani, vreme prolazi a para hronično nedostaje; u takvoj situaciji, dobrodošao je svako ko bi priložio neki dinar, može i evro, franak, forintu… A kunu? Ma, može i kunu, naravno. Ali, šta? Ako ne lažu Večernje novosti, navodno su, prilikom nedavnih bilateralnih susreta, i vlasti Republike Hrvatske pokazale dobru volju da doture koji cvonjak za dovršenje pozorišne zgrade. Lepo, zar ne? Jašta. Ali, za to navodno postoji i jedan uslov: da u budućem NP postoji i scena (a onda valjda i ansambl) „na hrvatskom jeziku“. I lokalni moćnici, a to sve go demokrata, evropejac i multikultivista, navodno su oduševljeni tom ponudom. Ako je tako, onda je to primer nekovrsne dobronamerne imbecilnosti, sa potencijalno razornim varvarizujućim posledicama.
Drama na hrvatskom jeziku, naime, u Subotici već postoji, i ona je isto što i drama na srpskom jeziku. Kao što u zagrebačkom ili osječkom HNK već postoji drama na srpskom jeziku, pa je otuda nema razloga osnivati: Srbi i Hrvati (plus Bošnjaci i Crnogorci) dele zajednički policentrični jezik. Zato im je i „drama“ zajednička, dočim Mađari imaju svoju. Postupati bilo kako drugačije, znači slediti onu liniju notornog idiotizma koja je svojevremeno titlovala film Rane, pa je „pička“ u prevodu bila „pizda“. Uostalom, na kojem se to jeziku u NP Subotica igra Čudo u Poskokovoj Dragi Ante Tomića?! I kako bi to uopšte izgledalo „paralelno“ postojanje „srpske“ i „hrvatske“ drame u istom gradu? Šta, igrao bi „svako svoje“? A koji su to „svoji“, i po kom kriterijumu? Ta, zamislite kad bi negde paralelno postojale nemačka i austrijska drama, ili engleska i američka?
A šta tek ako bi – u ime „multikulti“ dobre volje – postavljali komade unakrsno? Recimo, na „hrvatskoj“ sceni igraju Gospođu ministarku u kojoj se govori „ljubim ruke milostiva, kakstekaj“, a na „srpskoj“ pratimo dirljiv susret oca i sina iz Gospode Glembajevih: „Gde si bre Ignjatije, drtino matora?! Ama tu sam more Leontije, barabo belosvetska! A kude li se dede ona baronesa, kurvetina belosvetska, majke joj ga d’izvineš nabijem?“ I pročaja, što bi reko Basara, na čistom crkvenohrvatskom.
Da, glupost kanda jeste neiskorenjiv korov, ali ovo bogme valja bez pardona čupati, ako nećemo da nas sve poguši.
