„Anarhija ima dva kraja“, rekao je maestro osebujnih citata Aleksandar Šapić u sredu, kada je režim rešio da skine plišane rukavice.
Slične su bile naručene reakcije botova na naslovnu stranu novog „Vremena“ gde je intervju sa Jovom Bakićem. Bakić je ponovio da, ko beži od pitanja sile nema šta da traži u politici. I da će ova vlast, jednog dana, pasti samo nasilno, nikako mirno.
„Bakić ponovo preti nasiljem“, preneli su po komandi svi režimski portali. To je ono kad svi urednici prepoznaju temu istovremeno.
„Batina ima dva kraja“, upozoravaju botovi SNS na Tviteru, ispravljajući Šapićev citat.
Ali, to u Srbiji naprosto nije tačno. U naprednjačkoj Srbiji toljaga ima samo jedan kraj. U ruci je drži vlast i njome već godinama, sve otvorenije, pokušava da zatuče svaku opoziciju i kritiku, slobodne medije i najmanji znak pobune.
Šta je sve nasilje
Sada se nasilje preliva i pred kamere. U sredu je oklopljena policija mučki i nepotrebno nosala Savu Manojlovića. I takođe nepotrebno se nagurivala sa poslanicima ispred novosadskog suda. Neki demonstranti još su u pritvoru koji je za njih kao zatvor bez presude.
Ali, još je podmuklije nasilje koje se odvija daleko od kamera ili koje sa snimaka nestaje, kao ubistvo kolima na naplatnoj rampi u Doljevcu.
Šta je nego nasilje ako se radno mesto može dobiti samo sa članskom kartom SNS? Šta je nego nasilje kad se ljudi silom vode na mitinge, kad im se preti da će ostati bez posla ili kad u vrtiću nema mesta za decu neposlušnih?
Šta je, ako nije nasilje, kad se otimaju narodne pare da bi ih u guzice nabili ortaci na tenderima? Šta je do nasilje kad kumovi i drugovi drogirani kolima gaze narod po ulici pa ne idu u zatvor?
Zar nije nasilje kad se progoni ono malo časnih i glasnih sudija, tužilaca i policajaca umesto da se progone kriminalci?
Nije li, naposletku, nasilje i svakodnevno iskakanje predsednika sa televizora, glajhšaltovanje medija u kojima najgori za masne pare izvrću istinu i šturmuju narod u zdrav mozak?
Strah od sudnjeg dana
Kako se, na prvi znak da se kakav-takav otpor može organizovati drukčije nego mirnim i dostojanstvenim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Nema. I dalje ima samo jedan.
Ali, jednog dana bi zbilja mogla da ima dva. Taj dan bi mogao biti dan kad nasilnici više nisu silni, nezasluženo povlašćeni ponovo postaju beznačajni, a Zabela se puni do granica pucanja.
Tog dana se vlasti i priključenija plaše kao smaka sveta, jer to bi i bio smak sveta koji su sagradili za sebe držeći batinu i mlateći druge.
