Bagerista i predsednik: Neponovljiva količina reči
Loši pismeni zadaci obično počinju sa iskazom da je kao i svakog oktobra počela jesen, a loši novinarski uradci u oktobru počinju s petim danom tog meseca, kada se, zbilja, voda nije pretvorila u vino i niko nije hiljade ljudi nahranio jednom ribom.
Ali, odnekud se veruje da je to bio mitski dan u istoriji jednog naciona, pa šta košta da košta, makar i devet godina posle. Nemam pretenzije da se mešam u činjenično stanje, potkrepljeno jasnim vrednosnim sudovima, koje će čitalac naći na 18. stranici ovog broja „Vremena“ u tekstu Milana Miloševića, ali ostajem fasciniran pristankom ljudi da, iznova, svaki put, budu medijski zloupotrebljeni oko ovog datuma koji je bliži, svakim danom, fusnoti u nekoj ozbiljnoj istorijskoj čitanci nego poglavlju u udžbeniku.
Svi su ponovo tu: od Nebojše Čovića do Džoa bageriste, preko Vesne Pešić i Zorana Živkovića, od utihnulih kreatora radova do izvođača radova i svi, mahom, pristaju na medijsku manipulaciju, uključujući tu i predsednika države Borisa Tadića, koji nam se ukazao u razgovoru s javnim servisom evropske Srbije, izjavama koje je, zbog nivoa opštosti, teško i parafrazirati.
Dakle, ništa nije rekao, kao što nisu ni drugi, ma koliko da su se trudili da budu važni, učeni ili mudri, jer o tome, ruku na srce, nema šta važno da se kaže, kao ni o bivšim ljubavima.
Ta fasciniranost datumima, povodima i jubilejima odslikava svake godine tek jednu permanentnu krizu koja ima više veze sa strukturom društvenih odnosa nego što ima veze s Petim oktobrom, i svake godine više odslikava ambicije aktera nego što ceo događaj situira u realan socijalni milje.
Svi su, na osnovu reduciranih sećanja i amputiranih činjenica, odjednom posednici neke istine koja izmiče činjeničnom kontekstu i svake godine, a posebno u godini krize kao što ova godina jeste, prilagođavaju svoje sećanje aktuelnoj situaciji, izbornim ambicijama i ambicijama ka ličnoj promociji.
O svakoj godišnjici raste broj onih koji su s pokojnim Zoranom Đinđićem bili na ti, a Koštunicu nisu ni poznavali, ili sasvim obrnuto, u zavisnosti od toga o čemu lažu ili iskrivljeno sude: da je sve isto kao i pre Petog oktobra, da je još gore, ili da je mnogo bolje.
Trgovci vinom, stočnom hranom, ljudskim dušama i još banalnijom robom, medijski marginalizovani tokom cele godine, zato što su suštinski neutemeljeni u društvene poslove, Petog oktobra postaju nekako važni, zanimljivi i relevantni, kao što su za dan oslobođenja Beograda od fašista, poviše decenija unazad, stotine replika kurira Jovice vodili po osnovnim školama da nam tumače snagu narodnog duha i otpora fašizmu i domaćim izdajnicima, na šta je moja baba zgranuto pitala: „Koliko je tih Jovica, kad su bili u svakom odeljenju?“, a otac je rekao: „Ćuti, baba, nemoj da te neko čuje.“
Od 1989. do 2009: Godine brze propasti i sporijeg rasta
Kakva je korist od rasprave da li je DOS-ova vlada bila najbolja ili najgora, da li su dovukli uspavanog Koštunicu na pobedničku petooktobarsku binu ili je on njih povukao za nos, da li je prvi akt vlade bio uvođenje zaštitne carine koja je poskupela uvoz jaja, a s druge strane bila omogućena privilegovana kupovina mašina za pravljenje asfalta, uzgred, i koječega drugog, ko je uveo crkvu u škole, ko je koju poslovnu imperiju instalirao u državne poslove i ko koga, zbog svega toga i još hiljadu drugih stvari, olajava devet godina posle.
Važno je. Ali, tumači ondašnje stvarnosti, po pravilu, imaju sadašnje interese i iste događaje različito tumače, sve računajući da nova tumačenja starih stvari mogu doprineti njihovoj novoj promociji.
Svi se prave da sve znaju i, što je još gore, da im je stvar bila jasna još onomad. Na mitsko pitanje „Da li je bilo šestog oktobra?“ sada, devet godina posle, imamo vrlo kalkulantske odgovore u širokom rasponu: od negacije bilo kakvog napretka, društvenog ili ekonomskog, do razblaženih verzija koje se svode na obrazloženja da je došlo do privremenog odlaganja društvenog napretka i da će šestog oktobra biti, ako ne u ovih devet godina, ono koliko dogodine.
U već pominjanom tekstu sa 18. stranice ovog broja „Vremena“ tačno se zapaža da gotovo nezapaženo promiče 20. godišnjica od rušenja jednog sistema vrednosti na koji Srbija u okviru poluraspadnute federalne Jugoslavije nije našla adekvatan odgovor, i da je, parafraziram, jedino tačna opaska da je Srbija od te 1989. pa do 2000. brže propadala nego što je bila u stanju da napreduje od 2000. godine pa do danas, kada sudimo o onom što se dogodilo pre devet godina i što se, s dozom pompe, naziva demokratskom revolucijom.
Uticaj krize: Zašto je baš ova godišnjica toliko važna
Rekao bih da je čitava rasprava obavijena maglom u kojoj jedni pokušavaju da idealizuju i ideoligiziraju svoju ondašnju ulogu, a drugi pokušavaju da ospore svaku ulogu tih istih aktera.
Pitanje je da li bi ovoliko političko lomljenje kopalja oko dometa Petog oktobra bila aktuelna tema, u meri u kojoj je to bila protekle nedelje, da Srbija, suštinski, nije pogođena globalnom krizom koja je obezvredila i neke nesporne uspehe koji se mogu pripisati i petooktobarskom prevratu.
Ovakva rasprava oko dometa Petog oktobra nije vođena povodom bilo koje od prethodnih godišnjica, pa je logično poverovati da je došlo do poremećaja sistema vrednosti, neverice u korist i svrsishodnost tržišnog i liberalnog modela privređivanja i društvenih odnosa, što, s jedne strane, jača front otpora ka strankama tranzicije, a s druge strane tera ove stranke u neku vrstu taktičkog povlačenja.
U takvim političkim okolnostima pribegava se glorifikovanju ili osporavanju istorije, a pošto akteri imaju malo od bilo kakve istorije, pribegavaju onome što je blisko narodnom sećanju. Otuda Peti oktobar dobija sve više na značenju i postaje neka vrsta razdelnice u borbi srpskih političkih elita, što nije baš mnogo pametno, mada im se čini, možda, da je to efikasno sredstvo za dokazivanje sopstvene pameti.
Tako će nam Peti oktobar ogaditi zauvek.
