U nemogućnosti da se neposredno obratim svim dinastijama koje sam u svom novinarskom ako se tako može reći opusu omalovažio pa tu i tamo i uvredio, na ovaj način odričem se svih tekstova gde sam išao naruku republici i gde sam o kraljevima, despotima, carevima i uopšte imperatorima govorio kao o parazitima na koje su se klasno neosvešćeni podanici privikli, a čiji jaram je odavno trebalo da stresu makar i po cenu izvesnog krvoprolića…
&
Nama Srbima rasizam je neshvatljiv, našto mrzeti crnca koji peva bluz na verandi drvene kućice, ili njegovu baku dok sa uštirkanim okovratnikom poslužuje gazde u jako velikoj trpezariji? Afroamerikanci svečano odeveni slažu u crkvi glasove pozivajući Sv. Duha da i on potegne neki solo ako mu naspe, njihov potomak na utakmici NBA postiže svoj četrdeseti koš, zar to nije super? Simpatisasmo Indijance (Vinetua je, to ću mnogo docnije saznati, igrao belac, nema veze), japanske turiste srasle sa fotoaparatima nismo mogli ni da zamislimo kako bombarduju Perl Harbur…
Kineze nismo uživo videli dok nisu navalili ovamo sa svojim što bi Rusi rekli lavkama, moji poznanici vajkaju se kako iz doseljeničkih iznajmljenih stanova bije zaprška od koje ti se prevrće stomak (kao meni od kis. kupusa), osim toga, ako im izdaš stan useliće se njih dvadesetoro, kreveti na sprat, ako ih ikad i iseliš ostaće ti klinovi po zidovima, treća stvar, zar ne znam da kod nas ne postoji nijedan kineski grob, pojma nemam, možda još niko nije umro, odonud dolaze mladi i zdravi ljudi, ne, ne, dovlače sad cele familije, pa možda kovčege sa pokojnicima šalju u stari kraj, nagađam začuđen, ma kakvi šalju, to je skupo, pa dobro, šta rade sa mrtvima – ne znamo šta rade, niko ne zna…
&
Nešto slično samo potpuno zapravo drukčije meni se desilo sa demokratijom, slično je to što sam od višestranačja kao nečeg egzotičnog očekivao boljitak i uživanciju, kao što su moji znanci mislili da će im u multietničkoj sredini biti interesantnije te da neće toliko čeznuti za Amsterdamom ili Njujorkom. Razlika: doseljeni Kinezi ne daju ama baš nikakvog osnova da ih se ne voli, a Republika daje, pokazuje lice kakvom se nisam nadao, koje možda i nije njeno!
Pamtim dobro prelazni oblik carevine u republiku, kako drukčije shvatiti Titovo samodržje ukrašeno avnojima, ustavotvornim skupštinama, soc. savezima, ali se, gle, možda i na svetlom Maršalovom primeru vidi koliko je despotija jeftinija a možda i efikasnija od države oličene u mnogoljudnom parlamentu sastavljenom od stranačkih prvaka koje smo istinabog slobodno zaokruživali na izborima, jer su na meniju samo njihova imena i bila.
Careva (duždeva, sultanova etc.) palata jeste skupa, ali ako su u redu oluk i gromobran, ako se zdanje redovno kreči i luftira, održavanje je hiljadu puta jeftinije nego sizifovska gradnja stanova za poslanike, ministre, predsednike opština… Drugo. Kad te je Kralj pozivao u rat, bilo da mu je ovaj objavljen ili da ga je sam u trenutku razdražljive samovolje objavio drugome isto kraljevstvu (odakle mu je možda snaja ili baba, monarhije su obožavale udadbe i ženidbe u elitnom karantinu), imao si da se odazoveš i da navrat-nanos dojašeš na vlastitom konju, a u tvom je interesu da to bude najbolji primerak iz tvoje štale, jer ćeš na njemu jurišati ka neprijateljskim kopljanicima, ili ćeš na njemu, mamuzajući ga nimalo domaćinski i nimalo viteški, potražiti spas kad trubač napokon bude zasvirao povlačenje. Današnjim podanicima, premda svak ima vlastitu bedeviju, pripada carski konj i carski konjovodac, ali i ata, i štalu, i prostirku, i zob, i vakcinu protiv karakuša, i češagiju, i potkivača, i konjovoca, sponzorišemo mi koje ker nema za šta da ujede.
&
San mi je da nedelju dana provedem u centrali MUP-a gde bih besplatno popisao koliko službenih kola ima a u svrhu čitaocima već poznate svenarodne licitacije: sve službene limuzine daju se na dražbu, početna cena za ma koje pa bilo i blindirano vozilo ne sme preći pet hiljada evra, građani koji nikad nisu seli u službeni auto (a oni bi imali pravo preče kupovine! ne, oni bi jedini imali pravo kupovine!) došli bi do pristojnih vozila o čijoj bi registraciji, opravkama, tankovanju itd. ubuduće sami vodili računa čime bi državi sa grbače bio skinut abnormalan teret. To ja zovem privatizacijom! Obeskoljeni budžovani seli bi opet u vlastita kola ili bi pribegli javnom prevozu, ražalovani šoferi završili bi kurs za automehaničare i radili bi u lancu državnih servisa te bi im na kanal mogao dospeti auto u kojem su toliko puta dremali pokriveni „Večernjim novostima“ čekajući da se šef vrati sa poslovnog ručka.
Car imao bi neki senatić koji sam imenuje i izdržava, takođe i ljude sine qua non, savetnik, dvorska luda, lautar, zvezdoznanac, konjušari, kerovođe, sokolari, podrumari, zlatovesci, šnajder, dva peharnika, voskar, oružar (staff); po okruzima posadio bi kojekakve župane, namesnike, pandure radi ubiranja poreza, imao bi, što mi je ranije išlo na živce, vinograde, poneki rudnik u kome bi metan eksplodirao kao i u mnogo naprednijim oblicima vladavine, plivao bi monarh u raskoši, sa njim i Krunski savet, koji mu beše jedini odan u vreme bescarice, blagodarni vazali podigli bi Ego Velichestvu poneku palatu iznad svakog lepog jezera i u blizini lovišta kako ne bi radi transporta morao da urani u dva ujutro, pa opet, sve to bilo bi jeftinije nego parlament od dve i po stotine duša koje se ne mogu nasititi ovozemaljskog blaga, drugo, ni u jednoj monarhiji ne postoji republička izborna komisija.
