Zašto nije ranije pobegla?

Kada je pre nekoliko godina preminuo jedan moj izuzetno drag i važan prijatelj i kolega, njegova supruga otišla je u administraciju kod nas na poslu da završi neke nevesele obaveze. Tamo ju je primila sekretarica fakulteta, takođe udovica, i rekla joj nešto što ne mogu da zaboravim, nešto takođe veoma neveselo: rekla joj je da ne očekuje pomoć ni od koga, iako u početku svi mnogo obećavaju, žale i saosećaju. Da će sva pomoć i podrška koju će dobiti od svih onih što su čupali kosu za pokojnikom, javno pokazujući svoju patnju kako bi pažnju skrenuli na sebe, možda stići u prvom mesecu. Potom će svi ti navodni prijatelji i pomagači polako iščeznuti i zaboraviti samohranu majku dvoje dece i pomoć koju su nudili.

Tako je i bilo. Pomoć, podrška i sva obećanja brzo su nestali. Nije to ništa neobično – srešćete se sa njim i u drugim slučajevima. Možda ćete se prepoznati u nudiocu pomoći, a možda u čoveku koji se obreo u užasnoj situaciji. Kako god bilo, nudioci pomoći često umeju gnevno da prebace krivicu na žrtvu kada shvate da su pomoć i podršku nudili u afektu i da sada već više ne misle tako. Nudioce pomoći i podrške entuzijazam za čovečno postupanje često napusti kao što pijanog čoveka euforija napušta čim se malo otrezni. Pa tako počnu da pronalaze izgovore za to što više ne pružaju podršku, a ti izgovori najčešće se javljaju u formi pitanja i saveta koji često sadrže reč “neka” (neka neko nešto uradi, ali da to nisam ja).

Budući da sam čvrsto uverena da su lični međuljudski odnosi ogledalo društva, sada ću povući paralelu sa nečim što nas zaokuplja u poslednje vreme, a to je rat u Ukrajini.

Ne želim da izigravam proročicu ili prognozerku, nije to za mene, niti želim da se pravim pametna, ali postoje dva ishoda ove situacije, oba loša (iako svaki loš ishod može da posluži za emancipaciju i revoluciju, ali o tome ćemo neki drugi put). Jedan je kataklizmičan i ne bih želela da razmišljam o njemu. Drugi ima veze sa tim što smo društva koja se brzo navikavaju na promene, pa je tako moguće da se za dve-tri nedelje do mesec dana svet zasiti vesti iz Ukrajine, da zaboravi milione izbeglica i da ih ostavi da se snalaze kako znaju i umeju (neka…).

Ovaj rat doživljavam kroz iskustva moje drugarice i spisateljice Katerine Babkine (autorke romana Moj deda je plesao bolje od svih, Blum izdavaštvo, 2020). Katja je samohrana majka četrnaestomesečne Miše. Sa sopstvenom majkom uspela je da pobegne iz Kijeva dan nakon što je ruska vojska napala grad. Katja je vozila dvadeset sati a spavala samo četiri da bi stigla u zapadnu Ukrajinu i tri dana čekala u koloni od sedamdeset kilometara na granici sa Poljskom i na kraju stigla u Vroclav, gde će tri meseca boraviti na književnoj rezidenciji koju je dobila ranije zbog rata. Dok sam gledala kako Katja ostaje bez ičega i kako njena zemlja gori i raspada se, kako se njeni prijatelji i rođaci raseljavaju ili ginu, i dok sam govorila o njoj, postavljena su mi neka pitanja tipa – zašto nije ranije otišla? Šta je čekala do sada? S obzirom na to da na ceo rat gledam kroz prizmu toksičnog mačo patrijarha-nasilnika, ta pitanja mi liče na ona – zašto je nosila mini suknju? Zašto je noću hodala mračnom ulicom? Zašto se ta Ukrajina zakačila sa velikom Rusijom? Zašto se Ukrajina nije odmah predala pa da završimo sa tom pričom? Pa tako i – zašto Katja nije ranije razmišljala o opciji da za sobom ostavi sve što je gradila?

Ako se ne dogodi neka još veća tragedija, nadam se da nećemo brzo zaboraviti katastrofu u Ukrajini i da je nećemo relativizovati (A gde si bio za Avganistan, Siriju, Palestinu? Ne nasedajte na pitanja “a gde si bio kad”, oni koji ih postavljaju nikad nisu bili nigde, ali će vas odvući u ponore besmisla). Preporučujem da u ovom trenutku pružimo što više pomoći i podrške, i to svako na svom polju. Zato što nas u najmanju ruku čeka novi talas izbeglica – dok ovo pišem, javljaju mi se prijateljice spisateljice iz Rusije da mi kažu kako su pobegle da ih ne bi uhapsili, kako čekaju da i njihovi partneri pobegnu i pridruže im se, kako su im prijatelji već u zatvoru i čekaju nenormalne orvelovske sudske procese, a mene je strah da pomislim, a kamoli da napišem više od ovoga.

08. 03. 2022.