“Kad topovi grme, muze ćute” – eto jednog od onih opštih mesta koja smo svi pokupili negde usput, a da malo ko zna za njegovo poreklo, a još je manje onih koji se pitaju šta to zapravo znači i koliko ima smisla.
U stvarnosti, naime, muze su nezaustavljivo brbljiva i pevljiva stvorenja, ni topovi ni avijacija ne mogu ih ućutkati, čak ni sasvim blizu ratnog poprišta, kamoli negde gde je glava koliko-toliko na sigurnom. Ali, ima nešto drugo što rat može da donese kao nevolju muzama: može da ih podeli na podobne i nepodobne, možda po kakvom ideološkom kriterijumu, a možda i po pukom geografsko-nacionalnom poreklu.
Ovih je dana manje-više globalno aktuelno pitanje: šta raditi s ruskom umetnošću i sa ruskim umetnicima, u vreme i u kontekstu varvarske agresije Rusije na Ukrajinu, u vreme u kojem Putinova Rusija postaje parija, izopštenica na toliko mnogo frontova? Ako već “bojkotujemo sve rusko”, šta ćemo sa umetnošću?
Dok je ovako ili slično formulisano, pitanje je, naravno, pogrešno: već u njegovom postavljanju ima nečega trulog. Šta imaju Čehov, Čajkovski ili Maljevič sa zločinačkim mahnitanjem jednog skudoumnog kagebeovca? Tačno onoliko – a to je manje od ništa – koliko je Betoven imao sa Hitlerom. Ali dobro, lako ćemo sa odavno upokojenim klasicima: šta raditi sa savremenicima? Njih se ne može tek tako proglasiti neodgovornim za akcije njihovih vlasti, pa zaboga, nisu ni deca ni bene, nego odrasli, pametni, daroviti i istaknuti ljudi!?
I to je tačno, i ta moralna, etička, u izvesnom smislu čak i estetska odgovornost postoji, jer umetnik/ca ne deluje i ne stvara u nekom vanistorijskom vakuumu. Ako se, na primer, u Beogradu igrate pozorišta dok Sarajevo gori – Sarajevo, dakle, a ne Budžumbura ili Porto Alegre, pa da vi nemate ništa s tim – onda ipak ne bi bilo zgoreg da se iz te vaše igre razvidi da ste svesni toga da Sarajevo gori i ko ga je potpalio, i da vi imate dosta ozbiljan problem s tim. U protivnom, Sarajevo može imati dosta ozbiljan problem s vama.
Naposletku, čini se da je jedini razuman odgovor na ovu “dilemu oko muza” taj da ni jedna kultura, pa tako ni ruska, ne može biti proskribovana samo zbog toga što je to što jeste, i da ni jedan jedini umetnik ne sme nositi moralne ili materijalne konsekvence svog kulturnog identiteta. Ali zato može nešto drugo: oni koji su (pojedinačno, imenom i prezimenom!) dokazani podržavaoci nasilja, zla i agresije mogu biti na ovaj ili onaj način bojkotovani, njihov društveni položaj i njihov simbolički status i prestiž može (mora?) zbog toga da trpi, a da to ne bude nepravda – jer nepravda je, neuporedivo veća, ono što oni čine i što oni podržavaju. Pa ipak, čak ni u takvim, ipak srazmerno retkim slučajevima, ako se radi o izuzetnim umetnicima, njihovo će delo nadživeti njihovu ljudsku sramotu; primera je dovoljno, od Selina do Hamsuna, od Paunda do Pirandela.
Na brdovitom Balkanu ovih dana gdegde ima što ibrećenja, što seirenja nad belosvetskim revnosnicima tobožnje političke korektnosti koja se pretvara u lov na veštice i u rasističko prebrojavanje krvnih zrnaca umetnika, e ne bi li se ustanovilo jesu li podobni da ih se pripusti pred publiku. Međutim, “kod nas” se, u ratnim okolnostima, pa bogme i posleratnim, radilo isto i mnogo gore, i malo ko se protiv toga bunio.
U Hrvatskoj je, recimo, svaka “srpska muzika” (u rasponu od Cece Veličković do Discipline kičme) proterana sa svih radio i TV frekvencija najkasnije s prvim ratnim pucnjima, da se na njih ne vrati još godinama nakon kraja rata. U Srbiji je bilo sličnih retorzija, neki su i posao znali izgubiti zbog puštanja “nepodobne muzike” (recimo, čuveni slučaj Anice Nonveje sa Radio Beograda), mada u osetno manjoj meri, što je lepo i pohvalno, ali ne puvakajmo se previše s tim, jer rat se ipak odvijao “tamo”, a ne “ovde”.
A kada je ratna mečka i ovde zaigrala, u vidu celog mečećeg bleh orkestra sa oznakama NATO pakta, sa ovdašnjih frekvencija – čak i onih kao nerežimskih – misteriozno je nestala svaka “agresorska muzika”, a agresorska je bila već svaka muzika pevana na, pre svega, engleskom jeziku! Da, da, deco draga, nigde tih dana nisi na radiju ili TV mogao čuti ni najobičniju Madonu ili Bitlse (a tada još ne beše slušanja muzike preko interneta, svakako ne u današnjem smislu reči, ni Jutjuba, ni web radija etc.), baš kao da su “nam” oni nešto uistinu krivi. Baš o tome sam u ovom istom listu, u jednom od ratnih izdanja, pisao usred tog nadrealnog rata (“Imate li srca?”; “Vreme”, vanredno izdanje br. 9, od 8. maja 1999; ima ga u arhivi našeg sajta, pročitajte, zabavno je i poučno).
Sa ovakvom istorijom rasističke kulturne cenzure iza sebe, gde samo poreklo umetnika ili jezik na kojem piše ili peva može biti legitiman osnov za diskvalifikaciju, možda bi ovdašnji kulturtregeri svih boja i dužina mogli malo da smanje doživljaj u moralisanju na tuđ račun. Kad smo “mi” bili u iskušenju, nismo se baš sjajno pokazali.
I dobro, šta ćemo na kraju s tim Rusima? Ništa, brate, isto što i do sada: čitaćemo, gledaćemo i slušaćemo one koji vrede. A takvi su mahom tamo negde gde nije Putin. A gde je onda Putin, osim što je u Ukrajini? Ne znam gde je, ali znam gde će jednom biti i ostati: tamo gde je Vergilije najpouzdaniji vodič. Red je da ga na to vrelo mesto ispratimo zajedno sa najboljim predstavnicima velike ruske kulture.
