Bitka za Kijev: Sami protiv Rusije

Trećeg dana rata u Ukrajini i dalje se mogu samo naslutiti ciljevi ruske invazije.  Sudeći po izjavama Vladimira Putina to su „demilitarizacija“ i „denacifikacija“.

Što se demilitarizacije tiče, stvar je razumljiva: vojna infrastruktura može dobrim delom da se uništi iz vazduha, brze mehanizovane trupe, koje prodiru duboko u neprijateljsku teritoriju, mogu potom da završe posao i zauzmu strateški važne lokacije, kao što su aerodromi, vojne baze i infrastrukturna čvorišta. U tom pogledu ono što se događa na terenu, na osnovu dostupnih informacija, sa ruskog stanovišta ima smisla.

Što se denacifikacije tiče, tu čitava stvar može, u ovom trenutku, da deluje i besmisleno. Da bi eliminisao „neonacističke“   i „ultranacionalističke“ grupe, koje Putin navodi, Rusija bi morala ili da takve grupe identifikuje i u ratnom pohodu ih pobije ili zarobi, ili da vojno porazi i okupira Ukrajinu, ili da uz pomoć lokalnih snaga – srpski izraz za to je domaći izdajnici –  instalira „nenacističku i nenacionalističku“, to jest prorusku vlast, pa da onda to učini.

Ukrajinska vlast po ukusu Putina ne bi ugrožavala otcepljene  proruske teritorije na istoku zemlje i ne bi očijukala sa Evropskom unijom i NATO-om, već bi se okrenula Rusiji.

Ruske trupe koje su pre početka invazije bile stacionirane  duž granica sa Ukrajinom, do 200.000 vojnika sa pratećom vojnom tehnikom, angažovane su na celoj teritoriji Ukrajine i nisu ni izbliza dovoljne čak ni da osvoje Kijev – ako se u tromilionskom gradu bude ozbiljno organizovala odbrana, ako se naoružani dobrovoljci stave pod komandu regularnih oružanih snaga i borbeni moral bude bio na visokom nivou, ako, ko nema oružje, bude na ruske vojnike i oklopna vozila bacao molotovljeve koktele – a kamoli celu Ukrajinu sa 44 miliona stanovnika.

I još jedno „ako“: ako je cilj Putina zaista promena vlasti, jedini logičan zaključak je da računa, ili su čak neki dogovori bili ranije postignuti, da se deo ukrajinske vojske okrene protiv sopstvene vlade i predsednika Volodimira Zelenskog.

Topogledne apele je Putin više puta uputio pripadnicima  oružanih snaga Ukrajine, rekao da će se sa njima lako dogovoriti, da ne slušaju više „narkomane“ i „naciste“  i da uzmu vlast u svoje ruke.

Za predsednika Rusije je od ključnog značaja da se, šta god da je naumio,  završi brzo i da on nedvosmisleno iz svega izađe kao pobednik. Gerilski rat u Kijevu sa ruskim žrtvama bi za njega bio reputacioni horor.

Apsurd je, što bi i u interesu Zapada bilo da se sve što pre završi, pa makar, ma koliko to bolno bilo, Ukrajina bila poražena i Putin instalirao vlast od sopstvene milosti. Onda bi lideri zapadnih zemalja mogli da se bave svim mogućim sankcijama i osudama Kremlja, da jačaju istočno krilo NATO-a  do mile volje, berze bi se smirile, novi hladni rat bi bio zacementiran, sve bi se prolongiralo u nedogled i situacija bi vremenom deeskalirala.

Najgore po obe strane, Zapad i Rusiju, je da se rat u Ukrajini prolongira u nedogled i pretvori u krvavi sukob sa mnogo vojnih žrtava sa obe strane i ukrajinskih civilnih žrtava. A to zavisi od borbenog duha Ukrajinaca i spremnosti da brane zemlju, a Volodimir Zelenski taj borbeni duh, za sada, podstiče na svaki način: odbija da napusti Kijev, demanatuje vesti da je pobegao tako što snima selfije na ulicama glavnog grada, proziva zapadne zemlje da su Ukrajinu ostavile na cedilu, traži hitnu pomoć u vojnoj opremi i poziva „sve Evropejce sa ratnim iskustvom da dođu u Ukrajinu da zajednički brane Evropu“.

Predsednik SAD Džo Bajden je u subotu rekao da je izdvojio još 350 miliona dolara za pomoć Ukrajini.

Što bi otpor Ukrajinaca bio veći i hrabriji, to bi žrtve sa obe strane bile veće. Putin bi ubrzo imao problem sa jačanjem antiratnih protesta  i sopstvenim autoritetom u Rusiji, a Zapad i NATO, ako bi bez konkretnih mera posmatrali krvavu odbranu Ukrajinaca, sa sopstvenom verodostojnošću. Obe strane bi bile primorane da dižu ulog. A strah na Zapadu je, da bi Putin bio u stanju da licitira više.

Ono što je pre samo dva dana izgledalo kao brutalna Putinova kalkulacija, moglo bi da se ispostavi kao kockanje u sve ili ništa.

Šta god da se bude događalo u narednim danima i nedeljama, u Kijevu se lomi bliska budućnost  Evrope. Sukob je sa ukrajinskim izbeglicama stigao u članice NATO-a Poljsku, Slovačku, Mađarsku i Rumuniju.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com