„Moju rođenu sestru Lidiju, koja godinama pati od depresije, je godinu i po dana u kontinuitetu tukao momak s kojim je živela. To smo saznali pre mesec i po dana kada je skupila hrabrost da ga ostavi i vrati se kod naših roditelja nakon sto je pokušala da se ubije“, napisala je Nina Stojaković na Tviteru.
Napisala je i da su njenoj sestri u policijskoj stanici kazali da ne mogu da urade ništa, iako ima svedoke; da su, oni koji su čuli i videli da se nasilje događa, komšije i terapeuti, ostali nemi; da je njena sestra bila prestravljena, da je slomljena čak i od porodice skrivala ožiljke i modrice; da je zlostavljač njene sestre reper Uroš Radivojević.
Uskoro se javila druga mlada žena, Ivona, bivša partnerka pomenutog U. R. koja je sa njim bila ranije. Ispričala je da je prošla kroz isti užas, kroz psihičko i fizičko zlostavljanje koje je trajalo mesecima.
Onda je, naravno, odmah iskočilo „ono“ pitanje, inače veoma važna kockica u celokupnoj konstrukciji društvene ravnodušnosti na nasilje i na prenošenje krivice na žrtvu – a zašto pa nije prijavila ranije?
Dejana Stošić, treća mlada žena koja se oglasila, napisala je tvit: „#NisamPrijavila niti rekla bilo kome jer me je bilo sramota i jer mu je majka advokat“.
Od te rečenice je u vreme nastajanja ovog teksta prošlo 48 sati. U međuvremenu je hiljade i hiljade mahom žena – u ovom trenutku reč je o preko 18000 tvitova – pisalo o nasilju kojem su bile izložene.
Zašto #NisamPrijavila? „Jer me je bila sramota. Jer mi je otac i nisam znala definiciju toga što se dešava, a dešavalo se odmalena.“ „Jer mi je bio dečko, pa se to jel’te ne računa.“ „Jer je imao zaštitu stranke i države.“ „Jer sam imala 17 godina i bila mi je prva ozbiljna veza.“ „Jer ima uticajnog oca.“ „Zbog straha da mi ne uzme djecu i zbog straha da me ne ubije.“ „Jer nisam znala šta se desilo.“ „Jer sam se plašila šta bi mu moj brat i otac uradili da su saznali za sve što mi je uradio“. „Jer nisam mogla da se nateram da kažem mami i tati od sramote.“
„Jer sam mislila da se nisam dovoljno opirala. Da zaslužujem nasilje koje mi se dešava.“ „Jer me je ucenjivao.“ „Jer sam mislila da sam ja sebe dovela u situaciju da se to dogodi.“
„Jer nisam imala gdje i jer me je bilo sram i jer sam bila u strahu za svoj i život sina.“
I potom, nebrojeno puta se ponavlja, „što mi niko ne bi verovao“ ili „zato što mi niko nije verovao.“ Što mi niko ne bi verovao „da nisam sama tražila“, „da nisam sama kriva“, „da se to uopšte i dogodilo“, „da ga nisam izazvala“. Jer „on nije takav lik“. Jer „ne bi on“.
A one nisu verovale institucijama. Krivile su sebe. Jer „horizont normalnosti“ tako kaže. Plašile su se reakcije porodice. Jedne, jer bi i članovi porodice žmurili i čak opravdali nasilje, druge, jer nisu htele da izazovu bol svojih najbližih ili su se plašile da će njihova braća i očevi učiniti nasilniku nešto zbog čega će posle oni završiti u zatvoru.
Nižu se svedočanstva o sistemu koji, manje ili više, svesno žrtvuje žene, bilo da je reč o policiji i centrima za socijalni rad, zdravstvu i sudstvu, školi i medijima, porodici i verskim zajednicama. O sistemu koji zavisi od pojedinca i njegove dobre volje. Jer se nekima desilo da ih je neko odgovoran u policiji ili tužilaštvu razumeo i da je radio svoj posao kako treba.
Nižu se svedočanstva ubilačke snage tišine i prećutkivanja. I nade da se ta tišina polako razbija. I ova godina je u tome posebna.
Možda bi moglo i da se piše o #jesamprijavila i kako su institucije reagovale. Da bi se videlo kako treba i mora, a kako ne sme. Ili o porodici koja je bila podrška na pravi način. Ili nije htela ili nije umela.
Teško da se neko, čitajući tviter ova dva dana, nije zapitao koliko još ima hiljada i hiljada nevidljivih žena, ali i muškaraca, koji to neće da podele, nemaju snage i kojima se upravo – u trenutku kada nam se želudac grči od svedočanstava onih koji su uspeli da prežive i da se oporave – takvo nasilje dešava.
A okolina im kaže ono što piše nemali broj tviteraša, jer ima mnogo i tih, koji se ovakvim ispovestima podsmevaju, sumnjaju u njih ne birajući reči, pružaju, bolje ili lošije upakovano, podršku nasilniku, navijaju za još i pišu šta bi sve oni radili.
Te neviljive žene odlaze u policiju, kao što je to učinila Lidijina sestra, a tamo im kažu – ne možemo ništa, zaboravi. A mogu.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
