Odlazak saksofoniste koji se potukao sa svetom

Nedavno je preminuo James Chance (rođen kao James Siegfried u Milvokiju, Viskonsin, poznat i kao James White) – apsolutno legendarna ličnost njujorške underground scene sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Teško da je postojala ekscentričnija pojava među mnogobrojnim otkačenim muzičkim veličinama koje su se pojavile u vremenima punka, new wavea i post punka. Sa druge strane, njegov hrabri umetnički uticaj protegao se do današnjih dana: stvorio je potpuno originalan novi zvuk za
novo doba, izmislivši dotad nepoznatu, paklenu fuziju jazza, punka i funka, apokaliptičnu plesnu muziku za ljude čiji je zdrav razum doveden u pitanje svime onim što je naopako na ovom svetu.

I zaista, način na koji je sve ove zvukove nezaboravno izmiksao kroz svoje bendove – najpre James Chance and the Contortions, a potom i James White and the Blacks – ostavio je dubok utisak na slobodnomisleće muzičare širom sveta, uključujući našu Disciplinu Kičme (svakako među najboljim učenicima!). Smelost da pokuša nemoguće i spoji dotad nepovezane muzičke žanrove, otvorila je mnogim mladim belcima vrata kroz koja su ušli u crnačku muziku u punoj brzini, bez kompleksa, tumačeći je na svoj neurotičan način, baš kao James.

James Chance je išao u ozbiljne muzičke škole u svom rodnom kraju, ali ih je napustio zbog zova free jazz slobode, stigavši u Njujork 1976, gde je sa art diverzantkinjom Lydiom Lunch ubrzo formirao sastav Teenage Jesus and the Jerks. Ovaj kratko postojeći, ali eksplozivni bend, uneće prevrat na tamošnju scenu svojom dekonstrukcijom ne samo rock’n’rolla, nego i punka, koji im se činio kao nedovoljno drastična pobuna protiv komercijalizacije rock muzike – upravo taj hiper-radikalni stav dao je ideju Jamesu Chanceu u kom smeru treba da se razvija. Tako je stvoren duboki underground kontrakulturni pokret, u štampi nazvan „no wave“, čije stvaralaštvo nalazimo prezentovano u svoj svojoj avangardnoj uznemirenosti duha na kompilaciji „No New York“ (Antilles, 1978), usnimljenoj uz pomoć vizionarskog engleskog producenta Briana Enoa. Kao udarni bend ovde susrećemo tek osnovane James Chance and the Contortions, te pomenute Teenage Jesus and the Jerks, Mars i D.N.A. Ukupno četiri benda spremna
da razruše kulise kapitalizma i spasu muziku od sudbine robe.

James Chance and the Contortions debitovali su izuzetnim delom „Buy“ (ZE Records, 1979). Ono je ostalo najbolji dokument strasnog ludila sa kojim je James pristupio zadatku menjanja muzike iznutra: njegova revolucija bila je seksi, mada je zvučala kao padanje stvari po glavi. Bio je to ulični jazz koji gazi sve pred sobom. Opskurna izdanja uživo iz tog doba najbolje svedoče o uraganskoj energiji konfrontacije sa kojom je uletao u svoju misiju uznemiravanja & zabavljanja – kad ih čujete, jasno vam je zašto su se
njegovi tadašnji koncerti često završavali tučom sa publikom.

Sledeća dva albuma su ga proslavila, ako se to može reći za nekog ko je do kraja života opstajao na ivici egzistencije: svoju estetiku je ponudio publici u najprihvatljivijem obliku na sjajnim albumima „Off White“ (ZE Records, 1979) i posebno „Sax Maniac“ (Animal, 1982). Oni su biblija za sve one koji su ikad želeli da drže saksofon kao električnu gitaru i sviraju ga divlje i neobuzdano, kao da ga svira Jimi Hendrix. Konačni trzaj prvobitne neobuzdanosti i duhovitosti zabeležen je na „James White's Flaming Demonics“ (ZE 1983). Snimajući povremeno sve do kraja života, James je ostao veran svojoj muzičkoj viziji, nikad nije izdao sebe i uvek je bio u pravom fazonu, ali kao da u godinama koje su usledile više nije imao snage da prati sopstvene iskidane ritmove. Svakako zbog nemaštine koja ga je uvek pritiskala, a na koju su se nakačile razne boleštine. Ipak, uvek je duvao u taj saksofon kao da mu je poslednje.

U takvom jednom trenutku, na svojoj finalnoj turneji, James Chance konačno je stigao u Beograd, grad u čijem je artističkom podzemlju bio opšte mesto, jer se njegova muzika redovno puštala na Akademiji ili u čuvenoj Flekinoj emisiji „Radio Šišmiš“ na Radiju B92. Tako smo juna 2019. u Klubu Doma omladine Beograda prisustvovali retkom konceptualnom performansu sa njujorške scene, kakva je ona nekad bila.
Jamesa su po evropskim turnejama odavno pratili odlični francuski muzičari, koji su sami započeli ovaj koncert, dok se anti-zvezda pojavila tek na drugoj pesmi, tromo izlazeći na scenu da bi zasvirala… I onda se otvorila provalija iz koje su, baš kao na pločama, pokuljale energije nesvesnog što same pokreću naše noge, dok je magični saksofon crtao neki sasvim nepoznati svet. Za jedan ili dva trenutka, James Chance je opet bio jedan od najvećih. I potom se srušio – i to bukvalno. Odsviravši svega tri numere, ostatak
koncerta je proveo odlazeći i vraćajući se iz garderobe, sedeći sa strane i žaleći se na bolove u stomaku, dok su prateći muzičari pošteno i nadahnuto nastavili da sviraju do kraja. Bio je to iznuđeni skeč jednog starca, u koga je stao ceo njegov nedorečeni život.

Na kraju večeri, bili smo potpuno sigurni da je u toj nesrećnoj nedorečenosti i nedovršenosti – zapravo tajna veličine Jamesa Chancea… nijedna njegova melodijska linija nikad se nije završila logično, pa zašto bi i ove večeri, i zašto bi i njegov život?

Umro je od stomačne bolesti – možda ga je dotuklo naprezanje da što glasnije kaže sve što ima kroz saksofon. Jedna posebno upečatljiva pesma sa njegovog prvog albuma zove se „I don’t want to be happy“. To je dobar razlog da poverujemo kako je možda baš danas negde napokon srećan, tamo gde njegov zabrinuti ples na iskidanim ritmovima i dalje traje.