Nova ekonomija: Kako se Davor Macura dokopao IMT-a

Prodaju jednog od najaktraktivnijih kompleksa za gradnju na Novom Beogradu, 35 hektara zemljišta IMT-a u stečaju, pre tri godine pratio je niz spornih transakcija.

Danas, ova prodaja ponovo dolazi u centar pažnje, jer je kupac preko jedne svoje malo poznate firme tada bio Davor Macura, čovek iza Alta banke, finansijske institucije koja će se u narednim godinama ispostaviti kao jedan od omiljenih državnih partnera, čiji je meteorski uspon kulminirao nedavnim dogovorom sa Elektroprivredom Srbije po kom od sada svi građani Beograda račune za struju plaćaju upravo na račun EPS-a u ovoj banci, piše Bogdan Petrović za Novu ekonomiju.

Iz današnje perspektive prodaja IMT-a bila je tako samo vesnik još većih i još neobičnijih državnih poslova koje je ovaj mladi biznismen, do juče vlasnik menjačnice, a sada jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji, uspeo da dobije. Kako je, dakle, prodat IMT?

Imovina IMT-a u stečaju nalazila se pod hipotekom Beobanke u stečaju; šest meseci pre prodaje imovine IMT-a malo poznata firma ABL Solvent otkupljuje celo hipotekarno potraživanje banke za 51 milion evra. Tako je i pre licitacije za nepokretnu imovinu, procenjene vrednosti od čak 141 milion evra, ta firma stavila „šapu“ na predmetnu imovinu.

Na licitaciji je samo ta firma učestvovala, pa je ABL Solvent uplatio samo 70,5 miliona evra za namirenje poverilaca. Od tog iznosa, ABL Solvent će naplatiti preko 75 odsto kao hipotekarni poverilac. Odnosno, sa 51 milion evra, koliko je plaćeno to potraživanje Beobanke prema IMT-u (kao i ogroman broj drugih potraživanja banaka u stečaju), ABL Solvent je de fakto isplatio najveći deo kupoprodajne cene na licitaciji i ostalo je da plati samo još 10 miliona evra. Plus, ta firma ostala je vlasnik potraživanja nominalne vrednosti od čak 1,7 milijardi evra. U toj, naizgled komplikovanoj igri, država je bila na gubitku.

Sav novac od prodaje IMT-a ide poveriocu

Kako se dogodilo da država prođe tako neslavno? Nepokretnosti IMT-a bile su pod hipotekom Beobanke u stečaju. Vrednost tog potraživanja na dan 19. april 2021. godine bila je nešto preko 110 miliona evra. Pod hipotekom se nalazilo oko 75 odsto objekata IMT-a, dok su ostali objekti neuknjiženi i na njima nije uspostavljena hipoteka.

Po zakonu, od sredstava koja se naplate prodajom založenih nepokretnosti, posle troškova stečajnog postupka (koji su u ovom slučaju minorni), prvo se namiruju založni poverioci do visine potraživanja za imovinu na koju imaju zalogu, odnosno na 75 odsto sredstava ostvarenih od prodaje. Ostali poverioci mogu da nešto naplate samo ako se u potpunosti namiri hipotekarni poverilac.

Nepokretnosti IMT-a stečajna uprava je prodala krajem novembra 2021. godine za 70,5 miliona evra, firmi ABL Solvent. Kako je knjigovodstvena vrednost potraživanja Beobanke prema IMT-u bila je 110 miliona evra, od prodajne cene namiriće se prvo vlasnik hipotekarnog potraživanja, koji će dobiti 75 odsto od 70,5 miliona evra, odnosno oko 53 miliona evra.

Međutim, tih 70,5 miliona evra neće ići Beobanci u stečaju, pošto je potraživanje banke prema IMT-u prodato u aprilu 2021. godine upravo kupcu imovine IMT-a, preduzeću ABL Solvent.

ABS Solvent će se pored 53 miliona koliko će dobiti kao hipotekarni poverilac, naplatiti delom i na preostalom iznosu od 17 miliona (neizmireni iznos hipotekarnog duga od 110 miliona evra, odnosno 57 miliona evra, učestvuje takođe u deobi stečajne mase sa ostalim, neobezbeđenim poveriocima). Odnosno, AVS Solvent će dobiti i oko 40 odsto od preostalih 17,5 miliona evra, odnosno još oko sedam miliona evra.

Ukupno će ABS Solvent od prodajne cene od 70,5 miliona evra naplatiti preko 60 miliona evra. U suštini, ABL Solvent će IMT platiti samo 61 milion evra – 51 milion evra koliko je platio otkup potraživanja AOD plus još 10 miliona evra, pošto će toliko novca od prodaje pripasti svi ostalim poveriocima IMT-a. Pri tome, ABS Solvent ostaje mogućnost da naplati deo od (koliko to bude moguće) 1,7 milijardi evra potraživanja mimo IMT-a; ta potraživanja su obezbeđena hipotekama na preko 160 raznih zemljišta i objekata pa je naplata izvesna u ne tako malom procentu.

Lako je zaključiti da u celoj transakciji nešto „ne štima“, odnosno da je tu država na velikom gubitku.

Kako je prodato potraživanje Beobanke nad IMT-om?

Na prvi pogled, sve je obavljeno u skladu sa zakonom i predviđenim procedurama. Potraživanjima banaka u stečaju upravlja državna Agencija za osiguranje depozita (AOD), kao kolektivni stečajni upravnik za banke.

Ona ima mogućnost da proda „pakete“ ili pojedinačna potraživanja banaka u stečaju zainteresovanim investitorima. U principu nije sporno što AOD želi da se što brže oslobodi velikog broja teško naplativih potraživanja, za koja ponekad mora da vodi i veliki broj sudskih sporova.

Posle prodaje, naplata prelazi na teret privatnih kompanija koje su za to specijalizovane i spremne su da preuzmu rizik (takva potraživanja se po pravilu prodaju uz veliki popust).
Sve je to u načelu bilo u redu, dok nije došlo do prodaje ogromnog paketa potraživanja u nominalnoj vrednosti od 1,8 milijardi evra. Paket su činila potraživanja Beobanke od 356 miliona evra, Nove Agrobanke od 196 miliona, Agrobanke od 136 miliona, Privredne banke 131 milion, Univerzal banke 99 miliona, Razvojne banke Vojvodine 89 miliona, Jugobanke 22 miliona i Beogradske banke od 17 miliona.

Uz to, ponuđeno je i potraživanje Republike Srbije (uglavnom po osnovu kredita Pariskog i Londonskog kluba iz vremena SFRJ) u visini od 772 miliona evra.
Zanimljivo je primetiti i da, ako isključimo „stare državne banke“ (Beobanka, Jugobanka i Beogradska banka, kao i Pariski i Londonski klub), oko 800 miliona evra predstavljaju potraživanja novih banaka – odnosno novac koji je nestao (možda je bolje reći ukraden) u poslednjih 20 godina.

Neko je vrlo „smišljeno“ formirao veliki paket nominalne vrednosti čak 1,8 milijardi evra u kome se našlo i potraživanje Beobanke prema IMT-u u stečaju. I tu je ključno pitanje na koje AOD treba da odgovori: zašto se pored ogromnog broja teško naplativih (i neizvesnih) potraživanja, u paketu našlo i prvoklasno obezbeđeno potraživanje od 110 miliona evra na imovini IMT-a u stečaju koja je procenjena na ukupno 141 milion evra? To je sporno i pošto je se na prodaju potraživanja banaka u stečaju javljaju samo specijalizovane firme za naplatu potraživanja, ali ne i investitori u nekretnine.

Zar nije bilo logično da se na prodaju ponudi samo potraživanje prema IMT-u? Zašto se nije sačekalo samo šest meseci do prodaje imovine IMT-a, kada bi AOD naplatila realnu vrednost potraživanja, bez ikakvog diskonta? Čemu takva brzina? Zašto se uopšte pravio toliko veliki paket?

Dupli pas Alta Pej-ABL Solvent

AOD je u oglasila prodaju paketa još u jesen 2019. godine, a obavezujuće ponude trebalo je da se podnesu do kraja aprila 2020. godine.

Prema pisanju portala Voice, prvoplasirana je bila ponuda firme „Alta Pej“, koja je ponudila 16,5 miliona evra više od drugoplasirane ponude ABL Solvent (u pitanju su po svoj prilici povezana lica, danas je vlasnik oba Davor Macura, ali u trenutku davanja ponude nije bilo tako). Alta Pej je inače lanac menjačnica koji je pre nekoliko godina kupio od države JUBMES banku.

Zašto je to urađeno? Kada je bilo jasno da je ponuda ABL Solventa drugorangirana, odnosno da se na drugom mestu ne nalazi neka nepovezana firma, prvorangirani ponuđač „Alta Pej“ se „povukao“ i tako uštedeo 16,5 miliona evra za koliko je bila niža drugoranirana ponuda, pa je ugovor zaključen sa ABS Solventom.

Takva igra se često zove „makaze“, jer ponuđač ide sa dve zatvorene ponude, koju podnosi preko dve „nezavisne firme“ – jedna sa malo većom, druga sa nešto nižom cenom.

Ako niko treći ne podnese ponudu, prva ponuda se jednostavno povuče i tako kupac uštedi na razlici u visini ponuda. Naravno, AOD je trebalo da obustavi postupak prodaje potraživanja kada je došlo do „makaza“ i da raspiše novi oglas, ali se to nije desilo.

Formalno, obaveza poništavanja postupka nije postojala, iako bi svako iole savestan to uradio kako država ne bi bila na šteti zbog „podvlačenja“. Kao što je već rečeno, u ovom postupku sve je naizgled proceduralno u redu, ali je sve rađeno isključivo na štetu države.

Tu nije kraj nelogičnostima u ovom postupku: AOD je u pozivu za davanje ponuda za otkup potraživanja navela da će se obavezujuće ponude podnositi u aprilu 2020. godine, što znači da je ugovor morao biti zaključen najkasnije do kraja maja te godine, kada je trebalo i da se isplati novac za ta potraživanja.

Međutim, AOD je sklopila ugovor o prodaji potraživanja tek 21. aprila 2021. godine, odnosno praktično godinu dana posle predviđenog roka. I na ovaj način se išlo na ruku ABS Solventu, jer je 51 milion evra uplaćeno AOD tek nekoliko meseci pred prodaju IMT-a. Time je ABS Solvent uštedeo na troškovima vezivanja novca u trajanju od godinu dana, pošto su sredstva koja su uplaćena za kupovinu potraživanja AOD data samo par meseci pre prodaje IMT-a.

Naravno, tu se postavlja i dodatno pitanje za AOD: zašto se čekalo godinu dana sa zaključenjem ugovora o prodaji potraživanja? Zašto se nije jednostavno odustalo od prodaje potraživanja, kada je već bila izvesna prodaja IMT-a u skorom vremenskom periodu?

Na papiru sve u redu, ali država gubi

U ovoj opskurnoj priči ključnu ulogu je odigrala Agencija za osiguranje depozita. Ta institucija je pod ingerencijom Ministarstva finansija i izvesno je i da je ministarstvo pažljivo pratilo ceo taj proces. Ministar Siniša Mali je čak lično najavio prodaju tog paketa u septembru 2019. godine, dok je potpisivanje ugovora u aprilu 2021. godine takođe pozdravljeno kao uspeh iz ministarstva.

Samo ovde se ne radi ni o kakvom uspehu, nego o velikoj šteti za državu. Ne samo što je IMT nekoliko meseci pre zvanične prodaje de fakto prodat za 61 milion evra umesto za 70,5 miliona, nego je i kupcu ABS Solventu ostao „pride“ ogroman portfelj potraživanja nominalne vrednosti 1,7 milijardi evra. Odnosno, sve što ABL Solvent naplati od tih potraživanja, među kojima se nalazi i preko 160 hipoteka na zemljište i objekte širom Srbije, biće dodatni profit. Izvesno je da je država do sada izgubila bar 10 miliona evra, a kada se realizuju naplate ostalih potraživanja koje je ABL Solvent otkupio, gubitak će biti sigurno nekoliko puta veći.

Može se naravno i postaviti čitav niz potpuno opravdanih pitanja o tome odakle uopšte minornoj firmi kao ABL Solvent novac za kupovinu potraživanja, kako je AIK banka dala kredit ABL Solventu od više desetina miliona evra i slično, ali ovde smo se bavili samo ponašanjem državnog organa, to jest AOD.

I na kraju: sve ovo je urađeno u skladu sa zakonom i procedurom, ali bez imalo morala i savesti. Ne bi se moglo zaključiti da je neko iz AOD bio nesposoban, pa je napravio čitav niz ovakvih faulova; naprotiv, neko je ovo vrlo vešto organizovao, da sve ispadne na državnu štetu, a privatnu zaradu.

Izvor: Nova ekonomija