U protekle dve decenije Beograd je izgubio oko 10 odsto zelenila, a profesor Šumarskog fakulteta Nenad Stavretović ističe da treba raditi u pravcu pošumljavanja i ozelenjavanja, ali da ni 300 novih mladih stabala ne mogu zameniti jedno staro od 30 do 100 godina.
Stavretović ukazuje da se Beograd širi i da određeni statistički podaci koji pokazuju određene procente u ranijem periodu i sada, ne mogu da se direktno upoređuju.
„Ako uzmete u obzir nekadašnje šume Beograda, na primer Košutnjak je 1892. godine bio privatno vlasništvo. Onda je ova šuma postala lovište za bogatije ljude i kneževe. Zato je i dobila ime Košutnjak po košutama. Pre 130 godina tu je bilo i drugih divljih životinja i ptica“, rekao je Stavretović za RTS.
Poslednji put, navodi profesor, pre desetak godina je video krdo srna u Makišu, napojile bi se vodom između Železnika i Ostružnice i otišle dalje u šumu.
Cilj za 2030. godinu
Cilj Sekretarijata za zaštitu životne sredine je da do 2030. godine, Beograd bude 20 odsto pod šumama.
„Volim dobre planove i želim da verujem u njih, ali sam skeptičan. Imam godina i iskustva u praksi. Imali smo slične ciljeve i 2010. godine da postignemo tu šumovitost Beograda i da postignemo povećanje broja metara zelenih površina u samom gradu. Od 2010. godine do danas i jedno i drugo se smanjuje“, navodi Stavretović.
Ozelenjavanje nije prosta matematika
On kaže da zeleni krovovi mogu da pomognu, ali u manjoj meri.
„Često smo imali, nažalost lošu, demagogiju ′Zasadiću 30 stabala, a poseći ću jedno veliko′. To ne može da se meri. Jedno drvo koje je 30 ili 100 godina staro, ne mogu zameniti ni 300 novih mladih stabala. Naravno treba raditi u pravcu pošumljavanja i ozelenjavanja. Danas su tu i prostorni planovi, pogotovo u Beogradu, gde svi treba da imaju malo više obzira prema oblasti šumarstva i prema oblasti ozelenjavanja gradova“, ističe Stavretović.
I ovog leta, bili smo svedoci tropskih temperatura koje su bile preko 35 stepeni Celzijusa.
„Šuma živi, šuma diše, šuma proizvodi kiseonik. U jednoj ulici sa drvoredom znatno je manja temperatura. Imate mnogo slika na internetu gde možete da nađete Terazije i centralni deo grada. Travnjaci nekoliko stepeni smanjuju temperaturu. Drveće smanjuje desetak stepeni temperaturu. To je neki osećaj koji svi mi imamo“, kaže Stavretović.
Rešenje sadnja autohtonih stabala
Najugroženije su zone sa malo zelenih površina i velikim procentom betona i asfalta, poput Novog Beograda, Terazija, Slavije i delova Palilule.
Kako je „Vreme“ ranije pisalo, rešenja su sadnja autohtonih stabala na svim javnim površinama, obavezni zeleni krovovi i zidovi za nove objekte, povezivanje postojećih zelenih površina u funkcionalne „zelene koridore“, kao i transformacija zaparloženih parcela i parkinga u male javne parkove.
Beogadu nedostaju i jasna urbanistička pravila, zabrana betoniranja školskih dvorišta i igrališta, propisivanje minimalnog procenta zelenih površina po urbanim zonama i podsticanje korišćenja reflektujućih materijala u gradnji.
Organizacija Beograd u pokretu upozorila je nedavno da je neophodno uključiti građane u donošenje odluka, kroz mape toplotnih zona, participativno planiranje sadnje drveća i subvencionisanje lokalnih inicijativa za ozelenjavanje krovova i dvorišta.
Višestruka korist
Jedno drvo proizvede skoro 260 kilograma kiseonika svake godine, a dva zrela stabla mogu da obezbede dovoljno kiseonika za četvoročlanu porodicu.
Kako je „Vreme“ ranije pisalo, prema podacima Javnog komunalnog preduzeća „Zelenilo – Beograd”, oni održavaju 3.000 hektara javnih zelenih površina.
Kako je tada objasnio docent Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Ivan Simić, zelene površine donose višestruku korist gradovima, stanovništvu i ukupnom urbanom ekosistemu.
Simić je ukazao da je ispravnije govoriti o zelenim prostorima umesto površinama, te da su urbane šume i parkovi mesto gde ljudi zadovoljavaju urođenu potrebu za kontaktom sa prirodom.
Uz zelene površine i kvadrat je skuplji
Prilikom izgradnje urbanističkih planova, najčešća je praksa da se ispoštuje potreba za minimalnim procentom zelenila na parceli, koji je zadat Planom generalne regulacije.
„Za najrasprostranjenije namene, poput stanovanja i mešovitih gradskih centara, procenat slobodnih i zelenih površina iznosi najčešće između 30 i 40 procenata. Međutim, važno je naglasiti da broj zelenih površina u direktnom kontaktu sa tlom retko prelazi 10 do 15 procenata. Ove zelene površine su izuzetno važne budući da imaju veću moć apsorpcije vode u slučaju obimnih padavina i podržavaju raznovrsne ekosisteme u odnosu na zelenilo koje raste u malom, ograničenom prostoru, poput žardinjere“, izjavila je ranije za „Vreme“ Olga Andrić, jedna od članica kolektiva Ministarstvo prostora.
