Cinici bi rekli da će u Srbiji prvoklasno prebacivanje loptice nadživeti karijeru Novaka Đokovića.
Nisam cinik, ali sam na svojoj koži osetio koliko dobro institucije prebacuju lopticu. Osećam i dalje, a evo, godina je šesta, sedma.
Problem je delovao banalno – buka u zgradi. Iritirajuće, ali sigurno rešivo. Međutim, problem je nelečen metastazirao.
Buka je prvo postala glasno lupanje u nameštaj, vrata, prozore, pa se pretvorila u celonoćne detonacije lupanja i urlanja. Pokušaj mekog komšijskog uticaja propao je, stiglo se do psovki, pretnji i fizičkih nasrtaja (srećom bez posledica).
Jednom sam kroz špijunku video i nož u ruci uz pretnje upućene mojoj deci. Tad mi je bilo previše.
Da predstavim naizgled glavnog antagonistu. To je žena od četrdesetak godina, vlasnica stana uz moj. Ozbiljno je psihički bolesna i ne želi da se leči. Misli da nije bolesna, nego da su bolesni svi ostali oko nje, a ja najviše.
Ali, konačno dolazimo do pravih antagonista – institucija.
Kucaju pa odu
Komunalna milicija je tragikomična. Kucnu na vrata, komšinica ne otvori, slegnu ramenima i kažu da ne mogu ništa.
Policija je upornija, kuca na vrata tri do pet puta. Pojedini dreknu: „Policija, otvaraj!“ Komšinica nije psihički zdrava, ali nije baš luda da im otvori. Tu policija isto sleže ramenima i predlaže obraćanje Centru za socijalni rad.
Doduše jedan policajac mi je predložio da sam rešim problem, uz opasku „ako me razumeš“. Razumeo sam ga, ali nisam poslušao.
Možda bolje da jesam. Jer ljubazna radnica Centra za socijalni rad mi je čitav sat pokazivala dokumentaciju koja je trebalo da me uveri da je moj problem minoran u odnosu na to šta se dešava širom beogradske opštine gde živim.
„Evo vidite, ova baka je horderka, pretvorila je stan u smetlište, triput je napravila požar, sve komšije su kupile ručni PP aparat da reaguju kad se zapali i četvrti put.“
Samo što nije dodala „i šta im fali“. Preporučila mi je da zovem „Lazu“ ili da se odselim.
Hitna pomoć pak dolazi samo ako je pozove policija s lica mesta. Budući da policija ne može da uđe na lice mesta, ona ne može da zove hitnu pomoć. Zajedno sležu ramenima.
Tužilac sa Kube
Prešao sam na viši nivo prebacivača loptica. Krivična prijava, jer tužilac može da naredi i provaljivanje u stan i privođenje. Tračak nade – tužilac je delo kvalifikovao kao ono koje se goni po službenoj dužnosti.
Ali mesecima ništa – osim novih nasrtaja i pretnji komšinice. Advokat mi kaže da je tužilac u međuvremenu otišao na Kubu da se odmori.
Kad ga je advokat preplanulog ulovio i sam se iznenadio kako ništa nije uradio po tom predmetu. Dodao je da policija zabušava – nisu mu nekoliko meseci poslali izveštaje.
Deset meseci od podnošenja prijave dobio sam poziv za svedočenje u predistrazi. Otad je prošlo pola godine i naravno ništa se više nije desilo. Možda je tužilac opet zapalio na Kubu.
Doduše, desila je jedna neobična stvar. Komšinica me, u teškom stanju, srela u hodniku i izvinila mi se. Delovala je izmučeno, ali i iskreno, u tim retkim trenucima razboritosti.
Prihvatio sam izvinjenje jer čuda se ne dešavaju često. Osoba sa ozbiljnom psihozom je uvidela svoje greške. Da još država radi svoj posao, to bi bilo previše čuda za ovaj život.
*ime autora poznato redakciji. Tekst je prvobitno objavljen u _njuzleteru Međuvreme
