Slučaj preminule devojke iz Kaluđerice: Hitna pomoć 20 godina čeka umrežavanje

O umrežavanju svih hitnih službi i jednom broju za Hitnu medicinsku pomoć, u Srbiji se priča skoro dve decenije.

Sarini roditelji kažu da je od prvog poziva do dolaska ekipe prošlo 40 minuta, ali Sara je preminula u dvorištu svoje kuće.

Dejan Zejnula predsednik pokreta „Pravo na život – Meri“ kaže za „Vreme” da je veoma diksutabilan zvaničan podatak da Hitna pomoć izlazi na teren u proseku od osam minuta. Jer se prečesto da dešava da građani po nekoliko puta zovu, a pomoć im se ukazuje tek od momenta kada služba prihvati poziv.

Sagovornik „Vremena” objašnjava da su pre dve godine Skupštini Srbije predali Predlog zakona o hitnoj medicinskoj pomoći, koji predviđa uvođenje jedinstvenog broja za celu teritoriju Srbije i da u svakom okrugu u Srbiji postoji jedan dispečerski centar.

„Srbija bi tako imala 25 dispečerskih centara, a pozivom 194 dobijao bi se dispečerski centar za taj upravni okrug. Dispečerski centri bi međusobno bili povezani za slučaj masovnih nesreća“, kaže Zejnula za „Vreme”.

Dodaje da bi Sara možda bila živa da je taj predlog barem neko uzeo u razmatranje.

„Mnogo života je u poslednjih nekoliko godina izgubljeno zbog neorganizovanosti. Imamo skoriji primer u Leksovcu gde su psovali porodicu koja je zvala Hitnu pomoć i nisu izašli na teren, umrla je baka.

Ljudi su širom Srbije umirali jer Hitna nije na vreme izašla ili se nije uopšte pojavila”, kaže Zejnula.

Ljudi umiru zbog birokratskih propusta

O reorganizaciji službe hitne pomoći poslednji put se govorilo 2022. godine. Govorilo se se tada da je plan reorganizacije razrađen kroz projekat „Plan optimizacije mreže ustanova zdravstvene zaštite“, koji je rađen sa Svetskom bankom.

Tada je rečeno da će Srbija preuzeti danski model rada hitne službe koji bi podrazumevao nova vozila Hitne pomoći u kojima je biti GPS sistem, helikopterske jedinice, bolje obučene medicinske tehničare, ali i vozače.

Zejnula kaže da je danas u Srbiji sve prepušteno rukovodiocima hitnih službi, a da nema jedinstvenog akta o organizaciji i radu tih službi.

„U birokratskim propustima se gube životi. Slučaj Sare Petković nije jedini, toga ima mnogo više. Mi imamo hitne službe koje nemaju mogućnost snimanja razgovora. Vi možete reći da neko krvari i da je u nesvesti, ali posle nemate dokaz da ste zvali i šta ste od simptoma naveli. Postavlja se pitanje kako je Ministarstvo zdravlja moglo da im dodeli rešenje o obrazovanju službi Hitne pomoći, ako ne ispunjavaju osnovne uslove za rad“, kaže on.

Pojašnjava da u Srbiji postoji oko 150 službi hitne pomoći i četiri zavoda (Beograd, Niš, Kragujevac i Novi Sad).

„U zavodima imamo dispečerski centar, ali to je samo u četiri zavoda. U 150 službi vi imate lekare i zdravstvene radnike i oni odlučuju da li će izaći na teren. Naša ideja je da svaki okrug ima dispečerski centar. Recimo Kolubarski okrug, gde imate Valjevo, Osečinu, UB, Mionicu, Ljig i Lajkovac. Ideja je da postoji dispečerski centar Valjevo,koji ima uvid u ekipe na terenu, i šalje najbližu ekipu. Oni koordinišu rad terenskih ekipa. Tako ne bi imali više 150 službi koje će da se javljati na telefon, već 25″, naveo je on.

Čija je odgovornost?

Zakon o zdravstvenoj zaštiti je usvojen 2019. Godine.

„U njemu jasno piše, način i organizaciju rada potpisuje ministar. Dakle, način i organizacija rada treba da postoji kao akt.

Mi pet godina taj akt nemamo i sve se svodi na intuiciju i slobodnu procenu samih direktora zdravstvenih ustanova.

Ovo je odgovornost na prvom mestu Ministarstva i ministra zadravlja. Mi smo kao organizacija imali dobru saradnju sa prethodnim ministrom Lončarem. Od kada je došla ministarka Danica Grujičić ukazivali smo i na propuste Ministarstva i slali predloge, nikada nismo dobili odgovor”, priča Zejnula za „Vreme”.

Kao dodatni problem navodi to što Ministartsvo pokušava da isključi organizacije i pacijente iz unapređenja sistema, uz obrlazloženje da nismo medicinski obrazovani.

„Ali zaboravlja se da radi o našim životima”, kaže Zejnula.

Kada građanin pozove 194 prema Zakonu pomoć treba da mu bude pružena.

Prema odredbama Zakona, ukoliko je neopravdan zahtev, pozivalac snosi troškove izaska službe na teren.

„Omogućite nam da platimo tropškove ako smo pogrešili pozvali Hitnu pomoć bez preke potrebe. U različitim zakonima je to sve vrlo dobro ‘nabacano’, ali se ne primenjuje”, kaže Zejnula.

Ministarstvo zdravlja uputilo je inspekciju da utvrdi da li je bilo propusta u radu Hitne pomoći zbog kojih je preminula 22-godišnja devojka iz Kaluđerice.