Slom sistema: Tri istovremena štrajka glađu u Srbiji

U Srbiji u ovom trenutku čak četvoro ljudi štrajkuje glađu: poslanik vladajuće partije Uglješa Mrdić, majka jedne od žrtava pada nadstrešnice Dijana Hrka i autoprevoznik Milomir Jaćimović i njegov sin. Moglo bi se reći: jedan režimski štrajk glađu zbog toga što Tužilaštvo za organizovani kriminal u slučaju pada nadstrešnice odbija da uhapsi ljude za koje predsednik Srbije Aleksandar Vučić smatra da im je mesto u zatvoru, kao kontrateža ženi koja štrajkuje glađu jer ju je obuzeo očaj zbog nemoći u borbi protiv sistema Srpske napredne stranke. Tu spada i Jaćimović.

Svaki pojedinčno od ova tri štrajka glađu, međutim, svaki na svoj način ima pečat sloma državnog sistema.

Iako je štrajk glađu najekstremniji oblik mirnog protesta, stiče se utisak da je srpska javnost, uz izuzetak nekoliko hiljada građana koji su na neki način podržali one koji štrajkuju, prilično indiferentna prema tim štrajkovima. Ili svoje saosećanje i podršku makar ne izražavaju javno.

Izuzetak su svakako studenti i pre svega gimnazijalci koji su pohrlili da ispred Narodne skupštine pruže podršku Dijani Hrki.

U Srbiji štrajk glađu je oblik performansa

Socijlani psiholog Dragan Popadić kaže za „Vreme“ da štrajkovi glađu imaju dugu tradiciju kao način političke borbe.

Navodi da postoje zemlje u kojima štrajkovi glađu umeju da traju dugo, mesecima, često sa tragičnim posledicama i da ostave duboke tragove u društvu, i kao primere navodi Irsku, Tursku i Indiju.

„Kod nas štrajkovi glađu takođe imaju dugu tradiciju, ali pre kao jedan oblik performansa, relativno kratkotrajnog, koji treba da privuče pažnju javnosti“, kaže Popadić.

Podseća na petodnevni štrajka glađu i žeđu Tomislava Nikolića, sa zahtevom da se raspišu izbori, i na april 2019. godine kada su tadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin i zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić najavili da će početi štrajk glađu zbog, kako su naveli, nasilja opozicije na ulicama Beograda.

Režim zabrinut za pažnju koju štrajk glađu može da privuče

„U ovim i mnogim drugim slučajevima, očigledno je da štrajk glađu nije bio plod odluke očajnih ljudi, rešenih da, kada su sva druga sredstva borbe zakazala, pokažu da za njih vrednosti za koje se bore nadilaze vrednost vlastitog života. Štrajkači su se zadovoljavali time da privuku pažnju javnosti a onda bi, posle nekoliko dana, po savetu lekara obustavljali štrajk“, ukazuje Popadić.

Kaže da, koliko on zna, u brojnim štrajkovima glađu u Srbiji javno postavljen zahtev nikada nije bio ispunjen, ali da mu se čini, da je pravi cilj prerformansa bivao ostvaren i da su štrajkači time bili sasvim zadovoljni.

„Kada su zahtevi štrajkača glađu bili njemu upućeni, vladajući režim je uvek bio zabrinut kakvu pažnju građana štrajkovi glađu mogu privući, kakve emocije probuditi i kakve reakcije izazvati. Zato je i u prošlosti pribegavao manipulativnim taktikama dupliranja i skretanja pažnje, taktikama koje i inače primenjuje kad je u pitanju pariranje različitim građanskim protestima“, podseća Popadić.

Mrdić dobio partijski zadatak da odigra ulogu štrajkača glađu

Navodi da je tako bilo kada su maja 2020. godine narodni poslanici vladajuće većine Sandra Božić i Aleksandar Martinović stupili u štrajk glađu kao odgovor na štrajk glađu Boška Obradovića.

Dodaje i da su juna 2025. godine „studenti koji žele da uče“ najavili su štrajk glađu onda kada je, kako je Vučić tada saopštio, bilo naznaka da će studenti u blokadi stupiti u štrajk glađu.

„Sada se ista taktika ponavlja. Štrajk glađu Dijane Hrka, kao i Milomira Jaćimovića i njegovog sina, moramo razumeti kao protest očajnih ljudi koji su iscrpli sva sredstva u borbi za pravdu, kao očajnički apel i vlastima i građanima. S druge strane, po mom mišljenju, poslanik Mrdić je dobio partijski zadatak da odigra ulogu štrajkača glađu i tako omogući da izveštaji o njegovom štrajku u režimskim medijima prepokriju tragične scene kojima prisustvujemo“.

„Nikada nije bilo željenih rezultata“

Programski direktor Centra za stratešku analizu Darko Obradović ocenjuje za „Vreme“ da bi razlog za relativno slabu podršku građana mogao da bude što na osnovu istorijskih podataka „znamo da štrajk glađu kao vid ekstremnog političkog performansa nikada nije postigao željene rezultate u Srbiji“.

Podseća da su se slučajevi štrajka glađu u Srbiji pre ili kasnije završavali hospitalizacijom pa obustavom, ili obustavom na osnovu apela za prestanak.

„Štrajk glađu u Srbiji kao sociološki fenomen je značajno devalvirao u prethodnim godinama. Mnogi štrajkovi glađu u Srbiji su prekidani u znatno kraćem roku nego što je to bio slučaj sa svetskom praksom kada su pojedinci ovaj metod koristili da bi privukli pre svega pažnju svetske javnosti u cilju promocije svojih zahteva“, smatra Obradović.

Vučić tvrdi da je razgovarao sa Dijanom Hrkom, ona bez komentara

„Kockanje sa sopstvenim zdravljem“

Upozorava da je sa druge strane ulog sa štrajkom glađu trajno narušavanje zdravlja pojedinca.

„Mislim da štrajk glađu u Srbiji odavno nema onu snagu koju bi trebalo da ima, a to je da razreši dilemu kod institucija i javnosti u pogledu zahteva onog ko štrajkuje“, kaže Obradović.

Ukazuje da se troje ljudi u Srbiji odlučilo na štrajk glađu kako bi istakli svoje zahteve profesionalnom delu u teoriji samostalnih institucija jer traže pravdu.

„Sa stanovišta tehnologije političkog delovanja ostaje sporan deo identifikacije ostatka javnosti sa tim poduhvatom. Treba podsetiti na dva značajnija štrajka glađu u novijem periodu – štrajkove Tomislava Nikolića i Marinike Tepić. Obe političke figure su imale značajan broj svojih pristalica koje su ih podržale, ali njihovi štrajkovi nisu dali značajniji rezultat“, navodi Obradović.

Zato ocenjuje da bi u ovom trenutku štrajk glađu trebalo posmatrati kao „kockanje sa sopstvenim zdravljem“ koje nosi „vrlo ograničen rezultat“ u pogledu inicijalnih zahteva i očekivanih efekata.

Sa druge strane profesorka sociologije iz Novog Sada Marija Vasić je, optužena za terorizam, štrajkom glađu i žeđu primorala vlast koja ju je držala u pritvoru da je otpusti u kućni pritvor koji kasnije takođe ukinut, pa se sada brani sa slobode.

„Nemam izbora, mrtav sam čovek“: Milomir Jaćimović započeo štrajk glađu

„Jednostanvo je, bez javnog konesenzusa po nekom pitanju, štrajkovi glađu nisu delotvorni, a u doba društvenih mreža sve više je to kompromitovana aktivnost. I najbitnije na kraju, odluka da se ugrozi sopstveni život nije uvek u saglasju sa ‘moralnim imperativom’, već je vid prinude koja je u srpskom političkom životu uvek bila ograničenog dometa“, kaže Obradović.

Podseća da opasnost leži u tome što je čitav ciklus štrajkova glađu započeo sa poslanikom Mrdićem, zatim se nastavio sa Dijanom Hrkom, da bi se u ponedeljak priključio i auto-prevoznik Jaćimović, „čovek čiji zahtevi nisu povezani sa slučajem nadstrešnice, već sa njegovim birokratskim problemima“.

Jedan deo javnosti bi rekao ne sa „birokratskim problemima“ – već sa represijom i iživljavanjem vlasti koja mu je zaplenila autibise zbot tpoga što besplatno prevoze putnike.

„Sve ovo dodatno usložnjava situaciju i smanjuje potencijal za društveni dijalog, jer se umesto rešenja odlazi u krajnost, a razrešenje se ostavlja javnosti umesto institucijama“, zaključuje Obradović.

Hrka „okovana tugom do kraja života“

Govoreći o štrajku Dijane Hrke, profesor u penziji Čedomir Čupić izjavio je za N1 da je Dijana Hrka „okovana tugom do kraja života“ i ocenio da ona nikada tu svoju tugu neće moći da prevaziđe.

Naglasio je da njen štrajk glađu „podržava život i daje izvesnu nadu da se to što se njoj dogodilo neće ponoviti“.

„Za razliku od ljudi koji se povuku pred nepravdom i samo biološki vegetiraju, ona ima nešto duboko ljudsko da poruči svim građanima Srbije s aspekta onog što je svetiniok i smisao života, i pripada nadi i veri u život, koji su ovde dovedeni u pitanje. Ona je sada taj mali plamičak koji to postiže“, rekao je Čupić.

Deveti dan štrajka glađu Dijane Hrke, tvrdi da je bačen topovski udar

Ocenio je da čin Dijane Hrke ima svrhu da oporavi vrednosti i da podseti ljude da su jedino vrednosti ono što održava njihovu čovečnost.

„Ovo je čin gde ona, kao neka sveća, u tom ogromnom haosu u kome trenutno živimo, osvetljava puteve kojima bi trebalo da se ide da bi se ostvarile vrednosti“, rekao je Čupić o štrajku glađu Dijane Hrke.

Ocenio da je ono što radt vlast „užas“.

„Ti ljudi kao da su u nekoj ludnici, muzika se pušta dok je žena okovana bolom, jer je izgubila svoju najveću vrednost. Nema veće vrednosti od deteta. Ti ljudi pevaju, raspušteni, i vidite da oni ne pripadaju ničemu ljudskom, oni imaju samo kreaturu ljudsku, oblik, ali nemaju ništa što pripada ljudima“, zaključio je Čupić.

U Nacionalnom dnevniku TV Pink u nedelju uveče pažnja je posvećena štrajku glađu poslanika SNS-a Mrdića, dok štrajk Dijane Hrke nije pomenut ni jednom jedinom rečju.