„Ove godine u prvom razredu srednje škole sam četiri časa radila pesmu o Banović Strahinji”, kaže za „Vreme” nastavnica srpskog jezika i književnosti u srednjoj stručnoj školi i članica sindikata prosvetnih radnika „Nezavisnost” Vesna Vojvodić Mitrović.
Od stiha do stiha pitala je đake: „Šta ovde vidite? Kako ste razumeli?” pokušavajući da probudi njihovu zainteresovanost.
„Sa tolikom radošću doživim da neko intelektualno ‘uspavano’ dete, koje deluje da je ‘odlutalo u drugi kosmos’, odjednom pogleda i kaže: ‘Mislim da bi trebalo da uradi to i to’ i onda ga pesma iznenadi i vide da likovi rade sasvim nešto drugo. Tu je trenutak da oni spoznaju šta znači razumevanje jednog teksta”, govori naša sagovornica.
Dodaje da tada đaci govore kritički o nečijim delima, šta je moralno, šta nije. Ipak, za sve to potrebno je, kaže Vojvodić Mitrović, da imate nekoga ko je motivisan da radi svoj posao, a sve je manje mladih koji to žele. I sa druge strane, neophodna je podrška sistema.
„To znači ako ja pošteno upišem da je to rađeno toliko časova koliko je bilo ja sam u izvesnom riziku da mi neko ko nadgleda moj rad skrene pažnju i kaže: ‘Koleginice, pa imate plan i program.’ Onda tu više nije fokus na kvalitetu već na kvantitetu”, naglašava Mitrović.
Poražavajući rezultati PISA testiranja
Na PISA testiranju 2022. godine đaci iz Srbije su pokazali manju funkcionalnu pismenost od proseka vršnjaka. Testiranje je obuhvatilo 80 zemalja, a u regionu od Srbije bolje rezultate imaju Slovenija i Hrvatska.
Najmanje učenika koji ne dostižu nivo funkcionalne pismenosti je među gimnazijalcima – takvih je oko 16 odsto iz matematike i 11 odsto iz čitanja. Slede četvorogodišnje stručne škole (od 38 do 72 odsto iz matematike i od 24 do 64 odsto iz čitanja) i, konačno, tu su trogodišnje stručne škole u kojima u proseku između 79 i čak 95 odsto dece ne dostiže ni osnovni nivo pismenosti u oba pomenuta domena.
U čitanju, 24 odsto učenika medicinskih škola nije dostiglo nivo funkcionalne pismenosti, a 87 odsto đaka koji pohađaju trogodišnje poljoprivredne programe
PISA testiranjem se prati nivo funkcionalne pismenosti koji dostižu petnaestogodišnji učenici u oblasti matematike, prirodnih nauka i razumevanja pročitanog.
Vojvodić Mitrović objašnjava da ono što je najveći problem što je pokazao rezultat PISA testiranja u vezi sa čitalačkom pismenošću jeste izazov da radite sa mladim ljudima koji zapravo ne mogu i ne umeju da koriste niti jedan udžbenik.
„Čitalačka pismenost podrazumeva onu vrstu sposobnosti da se čitanjem sadržaja shvati njihov osnovni smisao, poruka i da se na nekakvom praktičnom nivou to može primeniti.”
Gomilanje i gomilanje informacija
Vojvodić Mitrović kaže da je ovde reč o dva pitanja: „Šta bi trebalo menjati i da li bi trebalo menjati?“.
„Ja mislim da nam ovi uznemirujući rezultati PISA testiranja viču i opominju snažno da je krajnje vreme da se nešto menja i to ne u trenutku kada učenici kreću u srednju školu ili dospeju do viših razreda osnovne škole.”
Navodi da je potreban potpuno nov pristup obrazovnoj praksi na način da ne treba stavljati akcenat na količinu sadržaja koju deca već u prvom, drugom, trećem osnovne moraju da savladaju i da na taj način steknu jedan utisak vrlo opasan – da je znanje zapravo gomilanje ili skladištenje informacija, a da operisanje tim informacijama, izvođenje zaključaka, sposobnost da neke od tih informacija ili podataka upotrebite u realnosti ostane marginaizovano i drugorazredno.
„To je jedna višedecenijska praksa. Nužno je da se sa kvantiteta pređe na polje kvaliteta obrazovanja.”
Učenje kao bauk
„Kolege su mi skrenule pažnju da je na PISA testiranju bio izvestan broj đaka koji nisu odradili testove niti u celini, niti sa velikom pažnjom zato što nisu imali odgovor na pitanje: ‘Čemu to testiranje’ ili ‘Da li baš moram’, a to nas onda dovodi do pitanja motivacije”, ukazuje Vojvodić Mitrović.
Kakva je onda motivacija đaka za učenje?
„Tražim od svojih đaka da uče na putu od škole do kuće tako što će recimo gledati rekalme koje su im pristupačne i da onda razmišljaju o tome kako se sve zloupotrebljava jezik u reklamama. Jedan dečak mi je rekao da nakon toga više neće isto doživljavati reklame. A to i jeste cilj”, kaže naša sagovornica.
Objašnjava da je prilično niska motivacija za suštinsko učenje u smislu da se za jednog prosečnog učenika u srednjoj stručnoj školi, a nekada i u gimnazijama, učenje svodi na memorisanje činjenica i na neku vrstu reprodukcije toga.
„To su najniži nivoi.”
Međutim, nastavlja, ako se gleda iz ugla da li đaci imaju motivaciju u smislu kvalitetnog obrazovanja, kada je nešto životno ili nešto što provocira njihovo mišljenje, onda je to drugo.
Prioriteni zadatak
„Kvalitet obrazovanja jedan je od prioritetnih zadataka ukoliko želimo da imamo jedno društvo koje je prava jedna zajednica, u kome imamo osvešćene građane. U skladu sa onim što istaržuje i PISA testiranje bi značilo građane koji su kadri da razumeju život, svet i ljude i da mogu da se u tom svetu snađu, ali ne na rđav, već na moralan i ispravan način, kada imaju odgovor na pitanje: ‘Zašto tako radim?’. I ukoliko želimo da ni u jednom trenutku ne pomisle da je vreme koje su investirali u svoje pravo znanje, a ne bubanje podataka i informacija, najkorisnije vreme u njihovim životima”, objašnjava Vojvodić Mitrović.
Zaključuje da je poenta obrazovanja da neko bude kritički raspoložen i prema sebi i prema svetu u kom živi.
