Ukoliko Apoteka Beograd zaista bude prepuštena privatnicima u skladu sa Zakonom o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, to će imati značajne ekonomske i socijalne efekte na građane.
Najopsanije je to što će u rukama privatnika Apoteka Beograd početi da jurca za profitom i prestati da se bavi svojom osnovnom delatnošću karakterističnom za državne apoteke – brigom o javnom zdravlju.
Važan je samo profit
Da je plan privatizacije Apoteke Beograd upravo zgrtanje para na račun bolesnih građana nedvosmisleno je nagovestio predsednik Skupštine Grada Beograda Nikola Nikodiјević izjavom da „pod trenutnim uslovima Apoteke Beograd ne mogu da posluju tržišno“.
Na ovu instituciju u sklopu zdravstvenog sistema se, dakle, gleda samo kao na izvor prihoda, a Nikodijevićeva izjava bila bi manje ledeno bezosećajna kada se on, barem zvanično, ne bi izdavao za socijalistu.
Komentarišući njegovu izjavu farmaceutkinja Sanja Sudimac je pre nekoliko meseci za N1 izjavila da bi država trebalo „da čuva svoje resurse – prvenstveno javno zdravlje svojih građana“.
„Nas sistem nas ne prepoznaje kao zdravstvene radnike. Nikodijević je izjavio da mi gubimo tržišnu utakmicu, ali mi ne treba da budemo u tržišnoj utakmici, mi nismo trgovci. Ne postoji tržišna utakmica, jer mi treba da branimo javno zdravlje, a ne da zarađujemo neki profit. Osnovni temelj ove naše borbe je očuvanje javnog zdravlja“, objasnila je tada Sudimac suštinu postojanja Apoteke Beograd.
Zaboravite na magistralne lekove
Ne treba smetnuti s uma ni to da su državne apoteke, pa tako i Apoteka Beograd, po pravilu jedine apoteke u Srbiji koje izrađuju takozvane magistralne lekove, odnosno lekove koje farmaceuti izrađuju po personalizovanim receptima za pojedinca i da su ti lekovi praktično unikatni pa se kao takvi ne mogu kupiti u privatnim apotekama, jer se zamene za takve lekove ne proizvode u farmaceutskoj industriji.
Ako je privatnim apotekarima samo profit u glavi, a jeste, onda je jasno da se oni neće zamajavati time da po svaku cenu dođu do pojedinačnih pacijenata, jer oni igraju na veliko, pošto računaju na to da će oni kojima su lekovi neophodni ići po njih i preko sedam mora i sedam gora, ako treba.
Zato privatne apoteke, za razliku od Apoteke Beograd, neće imati svoje ispostave u skoro svakom prigradskom naselju ili selu, jer je u takvim sredinama tržište malo, a privatnici ne žele da plaćaju farmaceute, struju i komunalije za lokal koji neće poslovati u plusu.
Omiljena reč privatnika – monopol
Kad je o isplativosti i zgrtanju para reč, za privatne apotekare potpuno je neprihvatljivo i da, za razliku od Apoteke Beograd, plaćaju dežurstva i noćni rad farmaceuta, pa zato privatizacijom Apoteke Beograd građani mogu da zaborave na dežurne apoteke koje rade 24 sata 365 dana u godini. Ili da u noćnoj smeni plaćaju daleko veću cenu.
Cene lekova jesu regulisane, ali na poludivljem tržištu u Srbiji privatne apotekare biće veoma teško primorati da se tih cena i drže. Uostalom, nestašice pojedinih lekova, čudesno zgodne za podizanje njihovih cena, ni do sada nisu bile retkost.
