Pet zabluda „naših ljudi“ o radu u Nemačkoj

Mediji su prepuni „ispovesti“ srpskih gastarbajtera koji su otišli u Nemačku, a kad se na to dodaju razne grupe na Fejsbuku i blogovi, pošten čovek više ne može da se snađe.

Neki pričaju kako u Nemačkoj konačno žive kao ljudi, da teku med i mleko, drugi su se besni vratili jer ih nervira mentalitet, jer su paprene stanarine ili jer naprosto hoće da budu svoji na svome. Obično se sve svede na preterivanja: Ili „u Minkenu nađoh posla, zaradio brdo para“ (Pero Deformero) ili „Sunce tuđeg neba neće vas grijat k’o što ovo grije“ (Šantić).

Već petnaest godina živim u Nemačkoj pa o tome ponešto znam. Kao novinar sam pratio razne priče „naših ljudi“. O tome da li otići ili ne, naravno, ne mogu da dajem preporuke – zavisi od slučaja do slučaja.

Ali, primetio sam pet velikih zabluda ljudi koji nekad čak završe i papire i krenu u novi život, a da ih te zablude još prate.

Ko vas vodi u bolji život

Potraga za radnom snagom u Nemačkoj je ponekad i očajnički poduhvat. Zemlji treba blizu milion useljenika godišnje da bi pokušala da sačuva svoje blagostanje.

Recimo, bolnice i starački domovi maltene više i ne traže osoblje u Nemačkoj, već se odmah okreću agencijama za posredovanje radne snage iz inostranstva.

A njih ima raznih. „Vreme“ je pre pet godina u velikom istraživanju ispitalo tu „industriju odlaska“, ko na njoj zarađuje i čega se treba paziti.

U ovom kratkom tekstu samo jedno opšte pravilo – ako vam posrednik, to jest agencija, traži da platite nešto, onda se često radi o prevarantima. Ozbiljni posrednici se naplaćuju od poslodavca. U medicinskom sektoru, recimo, poslodavci daju i po petnaest hiljada evra da im se dovede jedna medicinska sestra.

Bruto nije neto

Neke očigledne istine valja ipak izgovoriti. Recimo da „nije votka rakija“ (Bajaga), ili da bruto plata i neto plata nisu isto.

Zabuna dolazi otuda što se u Srbiji i regionu uvek govori o neto zaradi – o onome što vam legne na račun pa je vaše i Božije. Kad neko u Srbiji kaže da ima platu od petsto evra, on misli na deo plate kojim slobodno raspolaže, a ne na ukupnu platu od koje je poslodavac već gde treba uplatio porez, zdravstveno i penziono osiguranje.

Nemac, pak, uvek isključivo govori u bruto iznosima, često na godišnjem nivou. Poslednji podaci recimo kažu da je prosečna zarada – ali pažnja, samo za puno radno vreme, a ogroman broj ljudi radi manje od toga – godišnje 49.260 evra bruto. Računamo, to je 4.105 evra mesečno bruto.

Ali, koliko je to meni para kad se plate porezi i drugo? E to zavisi od pokrajine, bračnog statusa, broja dece, poreske kategorije, toga da li plaćate porez crkvi i tako dalje. Sa pomenutim brutom, ako ste solo i bez dece, u Štutgartu biste recimo dobijali 2644 evra mesečno neto. Da, „uzmu“ vam hiljadu i po evra.

Ako ste pak oženjeni ili udati, i bolje zarađujete od partnera pa budete u boljoj poreskoj kategoriji i još imate decu, onda može da vam „ostane“ i preko tri hiljade evra.

Nije je isto evro u Minhenu i evro u Grajcu

Takođe u vezi sa parama, ogromne su razlike u troškovima života u različitim gradovima i mestima. Minhen je šampion skupoće, slede ga Frankfurt i Štutgart. Najjeftiniji je gradić Grajc u Tiringiji.

Stvari postaju još ekstremnije za došljake, jer oni moraju da iznajme (ili kupe?) stan po trenutnim blesavim kirijama. A tu ćete u nekom malom mestu, recimo na istoku Nemačke, naći stambeni prostor možda i tri do pet puta jeftinije nego u Minhenu, koji je i ovde šampion skupoće.

Minhen sa 21,01 evra po kvadratnom metru ima najskuplje stanarine u novogradnji. Dakle, stan od osamdeset kvadrata staje 1.680 evra mesečno, bez komunalija. I to je tek prosek – što bliže centru, to skuplje.

Stanarine su daleko najveća stavka. Vratimo se onoj prosečnoj plati (a ne zaboravimo da prosek plata podižu oni koji imaju jako dobre plate, većina ima manje od proseka), pa zamislite da od ona 2.644 evra treba da platite kiriju plus režije oko dve hiljade. Vrlo napeto.

Diploma nije diploma

Trenutno je relativno lako naći posao u Nemačkoj, posebno građanima tzv. Zapadnog Balkana. Ljudi iz celog sveta dobijaju radne dozvole i dozvole boravka ukoliko imaju kvalifikacije, nađu poslodavca i potpišu ugovor o radu, a ljudi iz regiona čak mogu da rade u Nemačkoj i bez kvalifikacija – recimo na gradilištu ili u nekoj kuhinji.

No, masovno odlaze recimo medicinski radnici za koje je od velikog značaja da li im se priznaju kvalifikacije iz Srbije. Odgovor je – priznaju se samo donekle.

Recimo, medicinska sestra sa srednjom medicinskom školom iz Srbije i nekoliko godina iskustva u Nemačkoj najpre nije negovateljka (tako Nemci zovu medicinske sestre jer je politički korektnije), već „pomoćnica u nezi“ ili na srpskom – bolničarka.

To znači da ne bi trebalo da radi medicinske poslove, već više da pomaže bolesnicima u ličnoj higijeni i radi druge stvari na odeljenju.

Poslodavci znaju i da prećute ovaj deo, ali novopečenu bolničarku ili bolničara čeka – u zavisnosti od pokrajine – nekoliko meseci do godinu dana takozvane aprobacije, to jest polaganja razlike u znanju. To ide pomoću ispita ili praktično, a valja naučiti i jezik dovoljno dobro.

Tek ako sve to prođe kako treba, postaje se priznata negovateljka. A to – evo nas opet kod para – često znači barem hiljadu evra više svakog meseca.

Prvo radnik, onda familija

Mnogi ostanu šokirani kad saznaju da, iako su dobili posao i papire, u Nemačku ne mogu odmah da povedu porodicu.

Jer, jedno je dobijanje radne dozvole, sasvim drugo postupak za „spajanje porodice“ koji se sprovodi odvojeno. Ranije, dok je nemački konzulat u Beogradu imao manje kapaciteta, bilo je ljudi koji su po dve godine čekali samo da dobiju termin u ambasadi kako bi se recimo dete i žena pridružili ocu koji već radi u Nemačkoj.

Dešavalo se da porodice pucaju ili da decu čuvaju babe i dede. Tokom tog čekanja, ljudi uglavnom posećuju Nemačku turistički – imaju pravo da tamo budu 90 dana u šest meseci.

Začkoljica je što član porodice koji je dobio posao u Nemačkoj već mora imati spreman uslovan stan za celu porodicu. Ne može, recimo, da živi u garsonjeri, a traži da mu se pridruže supruga i dvoje dece.

Taj postupak ide brže u poslednje vreme, ali i dalje nije ekspresan pa treba imati debelu rešenost i još deblje živce.