U prilično bizarnom izlaganju, predsednik Srbije je najavio da će napisati knjigu o tome kako je pobedio obojenu revoluciju. A kada je o realnosti reč, retko kada se desi da vlast ima takvu podršku međunarodnih aktera – Vučića su podržale i Sjedinjene Američke Države i Rusija i Kina, a i Evropska unija je rečito tihovala dok se građani u Srbiji bore za vladavinu prava i promenu sistema zasnovanog na korupciji i potpunom odsustvu političke odgovornosti. I dok trče po desetine kilometra, studenti ne posustaju u svojim zahtevima; dok im se pridružuje narod sa svih strana, svih zanimanja i godišta, vlast piše pesme zapadnim ambasadama protiv mladosti svoje države.
O tome šta su dobre i loše strane činjenice da su građani Srbije usamljeni u svojoj pobuni i bez ikakve međunarodne podrške, tišini u Evropskoj uniji, te uticaju Rusije i SAD, razgovaramo sa Đorđem Trikošem, strategom za političke komunikacije.
“VREME”: Koje su dobre strane ove autohtone revolucije?
ĐORĐE TRIKOŠ: Ključna vrednost autohtone revolucije, odnosno, revolucije koja je samonikla i koja ni na koji način nije podržana iz inostranstva, jeste u tome što će njen legitimitet biti veoma velik. U bilo kojem drugom slučaju – da su Evropska unija, Sjedinjene Države ili neka bitnija država sa Zapada podržale ove proteste – Aleksandru Vučiću bi bilo mnogo lakše da manipuliše javnošću kada kaže: “To je obojena revolucija!”
Ali on to svejedno tvrdi.
Da, ali je to neubedljiv pokušaj jer nema nikakvih jasnih signala podrške studentima sa Zapada. Štaviše, stvoren je utisak da su Vučića, a ne studente, podržali svi međunarodni akteri, a ništa gore po njega nije moglo da se desi od toga. To je podstaklo ljude koji protestuju da se okuraže do kraja i kažu: “Mi ovo moramo da uradimo sami”. Za Srbiju je to bio podstrek, za Vučića komunikacijska slepa ulica. Da ga je makar jedna strana podržala a druga nije, mogao bi nekako da manipuliše javnošću i spinuje kako to inače čini, ali s obzirom da je ispalo kao da su ga svi podržali, njegov manevarski prostor se ozbiljno suzio.
Vidite li onda ijednu negativnu stranu tog odsustva međunarodne podrške protestima?
S obzirom na snagu protesta, na raširenost blokada, rekao bih da postoji malo ili nimalo negativnih strana. Ukoliko je pobuna toliko snažna i principijelna, ukoliko, kao što tvrdim, imamo etičku revoluciju na delu — treću srpsku revoluciju nakon nacionalne s početka 19, i demokratske s kraja 20. veka — podrška Zapada će svakako da se osigura kada, kao posledica te revolucije, tog moralnog preporoda, dovede do kolapsa režima Srpske napredne stranke. Kada bi baš u ovom trenutku došla ta iščekivana podrška sa Zapada, veliko je pitanje kako bi to uticalo na proteste. To bi moglo da posluži naprednjacima da uspešno plasiraju poruku da Zapad ruši Vučića, te na taj način motivišu nacionaliste i proizvedu kontratežu promenama. Nacionalisti koje Vučić ne kontroliše, a takvih je malo, za dlaku više mrze Zapad od Vučića. Mržnja prema Zapadu je izrasla u njihovu svrhu i patriotske suštine tu nema. Jedino je frustracija Zapadom ostala.
Kako vidite reakciju Evropske unije na proteste u Srbiji? Iliti, odsustvo reakcije?
Evropska unija je, do sada, u najmanju ruku delovala neutralno. S obzirom na gabarit protesta u Srbiji, gaženje ljudi na ulici i ozbiljno narušavanje bezbednosti građana, Uniji je trebalo predugo da se oglasi. Tek su nedavno izašli sa tom stidljivom zabrinutošću, što je ujedno bio i jedini glas u prilog prava na građansku neposlušnost u Srbiji. Taj glas nije bio podrška studentima, već u tri sloja uvijena poruka da bi, ukoliko Vučić krene sa represijom, EU mogla da stane u odbranu srpskog naroda od represivnih vlasti.
Postoji ti glasovi sumnje koji se pitaju – da li je moguće izboriti se za promenu ovakve vlasti ako smo sami protiv svih?
Ova blokada ima sve odlike organske promene – promene koja je čista, samonikla i originalna. U takvim okolnostima, teško da je bilo kakva podrška sa strane potrebna da se protest pretvori u političku promenu. Najveća snaga ovog protesta su čvrsti zahtevi. Protest je čist i neinstrumentalizovan. Štaviše, i onaj koji bi pokušao da ga instrumentalizuje, ne zna kako bi to uradio. Zato će svi međunarodni faktori čekati da vide razrešenje situacije i nakon njega zauzeti nove pozicije. Svi akteri, pa i oni sa Zapada koji je Srbiji ipak najbitniji. Naš je strateški cilj, bio na vlasti Vučić ili ma ko drugi, učlanjenje u EU. Uprkos tome što vlast sistematski sprovodi antizapadnu propagandu, Srbija će se kretati u pravcu Zapada. To je ono što Srbija želi, to je njen životni prostor. Pošto je promena koja se odvija u Srbiji toliko snažna i organska, Zapadu će u nekom trenutku tu promenu prihvatiti kao činjenicu. Ukoliko bismo takvo ponašanje Zapada preveli na jezik spoljnopolitičke doktrine, to u praksi znači sledeće: nećemo da podstičemo pad Vučića, ali ukoliko do njega dođe, prihvatićemo taj pad i podržati nove vlasti.
Mislite li da razni biznis dilovi koji Aleksandar Vučić i uopšte čelni ljudi SNS–a imaju sa nekim evropskim liderima, pa i američkim, utiču na tu tišinu i/ili podršku njemu?
Sigurno da utiču jer kreiraju podsticaj da se Vučić ne minira, odnosno, destimulišu bilo kakvu intervenciju. Zbog tih podsticaja se verovatno ne razmatra ozbiljnije svrstavanje na stranu protestanata. Ali treba razumeti faktičko ograničenje, čak i za takav pristup Zapada – vlade zapadnoevropskih država nemaju kontrolu nad trenutnim dešavanjima u Srbiji. U takvim uslovima za njih je jako rizično i da aktivno podržavaju Vučića i da aktivno idu protiv njega, da ulaze u bilo kakav logistički i komunikacijski poduhvat u Srbiji.
Zašto bi to bilo toliko rizično?
U Srbiji postoji uverenje da ukoliko Zapad nešto hoće, Zapad to i dobije. Međutim, mnogo je primera u svetu koji potvrđuju da Zapad nema tu vrstu moći. Ne mislim da bilo koja strana sila može da odluči ko će biti vlast u Srbiji, niti da ima tu količinu moći da određuje kako će se odvijati ovdašnji politički i društveni procesi. Rizik proizilazi iz toga, tehnički gledano, što bi oni mogli da pokušaju da sliju svoje resurse u Srbiju i podstaknu jednu ili drugu vrstu promene, ali da im se to vrati kao bumerang. Šta god da probaju, garanta uspeha nema, a dovoljno je i istorijskih primera za tako nešto. Zato se Zapad ovde ponaša kao posmatrač. Čeka se da srpski kompas pokaže stranu.
Da li ta vrlo pragmatična pozicija tokom svih ovih godina, te podrška SNS vlastima, (mogla da) utiče na raspoloženje prema EU integracijama među onim ljudima koji ih, u vrednosnoj ravni, podržavaju?
Na kratak rok, može da utiče negativno, ali srednjoročno i dugoročno mnogo veće posledice će da ima to kako će se EU postaviti prema novima vlastima kada do promene dođe. Razočaranje onog dela javnosti koji vrednosno zastupa EU integracije nije toliko dubinsko. Srbi su pragmatični. Ukoliko, kada promena nastupi, Zapad prihvati novu realnost, doći će do ponovnog uspostavljanja prozapadnog i pro-EU opredeljenja u tom delu javnosti. Bolje je pitanje kako će se onaj drugi deo javnosti, koji je dosad podržavao EU integracije zato što ih je, makar deklarativno, podržavala i vlada koju kontroliše Vučić, gledati na EU integracije onda kada Vučić padne.
Deluje da se u stranim medijima ne piše dovoljno o protestima u Srbiji. Zašto?
Piše se sporadično, svakako ne na nivou koji bismo očekivali, jer protesti nisu medijski atraktivni kao oni u Gruziji ili Slovačkoj. Ono malo tekstova što se probije u strane medije duguje tome što nekolicina ljudi u Srbiji, koja održava kontakte sa tim medijima na osnovu strukovnih ili akademskih veza, kreira impuls ka spolja da se protest isprati u uticajnim zapadnim medijima. Zašto bez toga nema pokrivenosti? Pa zato što je gruzijski protest u geopolitičkom smislu mnogo jasniji. On je izrazito pro-EU, to mu je suština. Bez ikakvih sumnji, gruzijski protest je vrednosno i praktično usmeren ka zapadnim bezbednosnim i političkim integracijama Gruzije. Slično bi moglo da se kaže i za Slovačku, gde takođe pobuna ima izraženu spoljnopolitičku komponentu. To je razlika između onoga što ja zovem etičkom revolucijom i geopolitičke dinamike u drugim državama.
Konačno, postoji još jedan razlog za manju pokrivenost našeg protesta u stranim medijima – nikome zaista nije jasno šta se tačno u Srbiji dešava. Toliko je ovo sui generis pojava, originalna, da je nju zapravo jako teško razumeti. Razumeju zapadni mediji da u Srbiji postoji visok nivo korupcije, da su protesti reagovanje na gubitak života u Novom Sadu, ali bez jasnog geopolitičkog izraza nema zainteresovanosti za takav politički fenomen. Iz ugla zapadnog geopolitičkog interesa, koji su u poslednje vreme pregrejani, srpski protest jednostavno nije dovoljno atraktivan.
A kad je reč o uticaju Rusije?
Po mom sudu, ruska podrška Aleksandru Vučiću je sve samo ne istinska. Rusija njega podržava taman onoliko koliko reč Kremlja dopire do šire srpske javnosti. Rusiji je u interesu da nacionalistima u Srbiji pošalje poruku: mi podržavamo Vladu Srbije, a sve što je upereno protiv Vlade Srbije je burgijanje sa Zapada, odnosno obojena revolucija. Putin to radi kako bi zadržao visoki nivo podrške Rusiji u Srbiji, ne da bi sačuvao Vučića. On, kao ni Zapad, ne kontroliše Vučića. Pritom, Vučić im ne daje ono što bi oni zapravo hteli. Drugim rečima, iako to sve zvuči kao podrška Vučiću, ona je lažna i usmerena je samo na to da im se ne raspe podrška koju imaju među nacionalistima u Srbiji, a njih, kao što sam rekao, uglavnom kontroliše Vučić. Deo javnosti koji on ne kontroliše i koji ne veruje njegovim medijima, a rusofilski je raspoložen, svejedno će podržavati Rusiju. Pa makar Rusija i gazila Srbiju kao otirač.
Završili su se i izbori na Kosovu. Nekoliko dana ranije Rik Grenel, tada u funkciji izaslanika predsednika SAD Donalda Trampa za specijalne misije, a sada privremeni izvršni direktor Kenedi centra, kazao je da vlada Aljbina Kurtija nije pouzdan partner SAD. Otkud taj tajming?
Grenel to izjavljuje u trenutku kada nema zvaničnih kontakata, pregovora između delegacija Srbije, Kosova i SAD, a tik pred izbore na Kosovu. Tajming je, dakle, jasan, a njegov je cilj bio da izvrši uticaj na kosovsko javno mnjenje i da kosovska javnost uvidi da sa opozicijom ima veću naklonosti SAD. To je možda i uspešno urađeno s obzirom na rezultat. Amerika želi da vidi leđa Kurtiju, i to sa pravom. Sasvim je druga stvar Grenelova otvorena podrška Hašimu Tačiju. Nju smo mogli da čujemo i u govoru u Predsedništvu Srbije, kada je primao najviši nacionalni orden.
Kako vidite dalje tamošnje političke procese odnosno položaj srpske zajednice na Kosovu?
Nadam se da će nacionalistička histerija na Kosovu da splasne. Ako opozicija formira vladu, biće dosta kooperativnija u odnosu sa Zapadom, što bi značilo manje pritiska na Srbe. Plašim se, međutim, da će se, koja god vlada sutra bude formirana u Prištini, nastaviti tamo gde je Kurti stao, a to je uspostavljanje kontrole nad severom. Najbolje što Srbi mogu da očekuju jeste da se smanji pritisak na njih, ali ne bih rekao da će se smanjiti i prisustvo Prištine na severu.
