Dok ostatak Balkana piše o zlodelima za koje je preminuli general Nebojša Pavković proglašen krivim, srpski režimski mediji se opraštaju od "heroja". "Novosti" opisuju njegov život u zatvoru Haškog tribunala za ratne zločine kao da je bio žitelj kakvog ugodnog staračkog doma
„Ostaje upamćen kao vojni komandant čija je karijera bila usko povezana sa najtežim ratnim sukobima kraja 20. veka, ali i kao osoba koja je u Hagu održavala ljudske odnose i prijateljstva čak i u teškim okolnostima zatvora.“
Ovako nakon smrti „Novosti“ pišu o geberalu Nebojši Pavkoviću, čoveka koji je osuđen na 22 godine zatvora zbog učešća u „udruženom zločinačkom poduhvatu“ tokom rata na Kosovu, čiji je cilj bio progon i prisilno uklanjanje kosovskih Albanaca, stoji u presudi. Takođe je proglašen krivim za ubistvo.
Relativizacija zločina prisutna je u Srbiji odavno, a kada su osuđeni ratni zločinci u pitanju, ide se čak i korak dalje – njihova zlodela se proglašavaju herojskim.
Mesio Šešelju hleb i terao ga na sport
„Novosti“ prenose tople ljudske anegdote iz zatvorskih ćelija ratnih zločinaca, kao da su u Hagu bili na nekakvom specifičnom odmoru, a ne pritvoreni zbog teških optužnica i presuda.
„Tokom boravka u Hagu, general Pavković je delio isti sprat sa Vojislavom Šešeljem“, prenose „Novosti“ šta je Pavković jednom ispričao u emisiji Balkan info. „U intervjuima je isticao da su imali korektne i prijateljske odnose. Bili smo na istom spratu pa smo se menjali. Imali smo izuzetno korektne odnose. Družili smo se, ja sam mu stalno spremao i kuvao. On je voleo da jede, pržio sam mu krompir, spremao mu pasulj, meso, kobasice, svašta sam mu spremao. Kad mu je poseta bila, mesio sam mu hleb. Na sport sam ga inspirisao da ide. Ja sam ga naterao da ide na fudbal, a posle nije mogao bez fudbala. Tako da smo bili u jako dobrim odnosima.“
Ipak, za one koje Pavkovićev karakter zaista interesuje, pomno je pisao novinar „Vremena“ Dejan Anastasijević:
„Najveća Pavkovićeva ljubav i strast bile su rezervisane za jednu osobu – njega samog. On je u nekom trenutku svoje karijere očigledno shvatio da mu ni pamet, ni lep izgled, ni vojnička veština, pa ni suptilne emocije neće pomoći da dobije mesto za koje je smatrao da mu pripada, pa se svojski dao na umetnost druge vrste, u narodu poznatu kao šlihtanje. Tu se pokazao kao nenadmašan. Slobodan Milošević i supruga mu Mira voleli su da oko sebe imaju laskavce i ulizice, ali teško da je iko od svite išao tako daleko kao Pavković. Hvalospevi Miloševiću, kao najmudrijem, najčasnijem, najboljem državniku u istoriji Srbije, bili su nešto što se samo po sebi razume, ali ko bi se drugi setio da na pištolj ugravira sopstveni lik i to pokloni Predsedniku?“
„Simpatične pričice“ iza rešetaka mediji tesno povezani sa naprednjačkim režimom prenose kao da su akteri kojekakvi borci za slobodu i očuvanje srpskog roda koji su žrtvovali sebe zarad opšteg dobra. Nije ni čudo što pišu o kobasicama i prijateljskim odnosima, kada iz vrha vlasti stižu veoma slični komentari nakon smrti ratnog zločinca.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić uz telegram saučešća porodici, naveo je da je Pavković „ostavio trag oficira koji je svoju dužnost obavljao sa snažnim osećajem odgovornosti, posvećenosti i pripadnosti Srbiji“.
„Generacije vojnika i starešina pamtiće ga po radu, disciplini i uverenju da se uniforma nosi sa čašću, a reč drži kao zavet. Svoj život posvetio je služenju zemlji i vojsci, a sećanje na njega čuvaće oni koji su s njim delili i teške i ponosne dane“, naveo je Vučić.
U vreme u kom su počinjeni zločini za koje je Pavković osuđen, Vučić je bio ministar informisanja u Vladi Srbije.
Ivica Dačić, lider socijalista, nekadašnje partije Slobodana Miloševića, a koji je danas ministar unutrašnjih poslova, poručio je da je Pavković „u teškim vremenima branio čast i dostojanstvo Srbije i njene vojske“.
Staro drugovanje
Srbija je više puta kritikovana iz različitih međunarodnih izvora zbog odnosa prema osuđenim ratnim zločincima, između ostalog i u godišnjim izveštajima Evropske unije o napretku u procesu pridruživanja.
Ipak, država ne odustaje od drugovanja sa njima i iskazivanja dubokog poštovanja. Tako su osuđeni ratni zločinci poput Šljivančanina, Pavkovića, Karadžića, Mladića u srpskoh ratnoj istoriji dobili uloge hrabrih ratnika koji su se rukovidili čašću i idealima.
Vojvoda Šešelj je jedini pravi konkurebt Vučiću po broju nastupa na televizijama Informer i Pink.
Šta Milorad Ulemek Legija misli u zatvoru, dok služi maksimalnu kaznu za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, književni poduhvati Ratka Mladića i Radovana Karadžića, osuđenika za genocid u Srebrenici ili pak ratni dnevnik generala Nebojše Pavkovića, koji je pred Haškim tribunalom osuđen za zločine na Kosovu, često može da se pročita ili čuje u srpksim medijima. Na spisku je još jedan osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin koji je navodno „branio istinu“ u ratovima devedesetih.
Ovo su preporuke za čitanje Republike Srbije, barem njenih državnih organa i vladajuće stranke, o čemu je „Vreme“ već pisalo.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Širom zapadne Srbije, stotine istražnih bušotina za litijum i bor odražavaju rastući talas stranih direktnih investicija u rudarstvo i eksploataciju resursa. To je, između ostalog tema skupa „Zajednički prostori: Skup za budućnost bez ekstraktivizma“
Prilagođavanje pravosuđa osobama sa invaliditetom nije posebna pogodnost. To je osnovni uslov jednakosti pred zakonom. Arhitektonski, informaciono i komunikacijski pristupačni pravosudni organi i pružaoci pravne pomoći, razumljiv i dostojanstven postupak i podrška u komunikaciji i kretanju kroz procedure ne daju osobi sa invaliditetom prednost. Oni samo otklanjaju prepreke sa kojima se osobe bez invaliditeta ne suočavaju
O Frenku Zapi se i dalje pišu knjige, njegova muzika se izvodi i sluša širom sveta, on je prepoznat kao nesuđeni političar i društveni kritičar čiji je svaki intervju doneo novu originalnu misao, vođa benda koji je držao najkomplikovanije audicije, dirigent sa samosvojnim pristupom
Kada je sagovornik “Vremena” došao u Srbiju, imao je 16 godina i nije imao nikog svog. U školi, u kojoj nije razumeo ni reč srpskog, mogao je samo da gleda u zidove. Danas na srpskom sanja, završava master studije i ima prijatelje na svakom koraku
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
